Black Hood 3 [J. HS. FF]

Lokacija

Jungkook POV

Otvorio sam oči i gledao u strop neko vrijeme. U pozadini se čula nekakva zvonjava. Trebalo mi je vremena da shvatim da netko zvoni na vratima. „Nari, idi otvorit." Promrmljao sam i okrenuo glavu na Narinu stranu. Namrštio sam se kada sam skužio da je mjesto pokraj mene prazno.

Duboko sam izdahnuo i lijeno ustao iz kreveta. Iz ormara sam izvukao prvu majcu koju sam vidio te je brzo obukao i krenuo prema vratima. „Stižem!" izderao sam se.

Otključao sam ih i brzo otvorio. „Y/n?" dignuo sam obrvu. Nasmiješila se i pitala ako smije ući. Kimnuo sam glavom i pomaknuo se u stranu. „Što tebe dovodi ovdje tako rano?" promrmljao sam zatvarajući vratima. Skinula je svoj kaput i objesila ga na vješalicu.

„Moram razgovarati s tobom o nečemu." Zakolutao sam očima te smo otišli do dnevnog boravka. Sjela je na kauč i gledala me. „Em, hoćeš nešto popiti?" „Običnu vodu..." kimnuo sam glavom i otišao u kuhinju razmišljajući o čemu bi ona mogla razgovarati sa mnom. Izgledala je ozbiljno i pomalo nervozno.

„Izvoli." Rekao sam stavljajući čašu vode na stolić ispred nje te sjeo nasuprot. Na sekundu je oblizala svoje usne te se počela igrati s prstima. „Jel sve u redu? Jel ovo zbog Taehyunga i mene? Gle, ako si se došla ispričati u njegovo ime..." „Ne! Boli me briga za vaše glupe svađe, to si rješavajte sami..." rekla je kolutajući očima. „Nego?" Uzela je svoju mini torbicu koja je bila pokraj nje te izvadila mobitel.

„Moram ti nešto pokazati, dođi." Rekla je tipkajući po njemu. Lijeno sam ustao i sjeo pokraj nje.

„Ovo sam dobila prošle noći..." dala mi je mobitel u ruke s otvorenim chatom od nekog nepoznatog. „Blokirala sam ga, ali nekak je ponovno uspio poslati poruku... i to prijeteću..." promrmljala je.

Polako sam joj vratio mobitel u ruke te je pogledao. „Nisam to pokazala Taehyungu... možda je sve ovo samo nekakva šala ili nešto pa ga nisam htjela zamarati... iovako se čini da je pod stresom.."

Pogledao sam u stranu pokušavajući ne razmišljati o najgorem...

Nemoj to reći...

Molim te, nemoj...

„A možda... je to...Hoseok?"

Zatvorio sam oči i pokušavao se smiriti.

Oboje smo sjedili u tišini neko vrijeme. „Sumnjam da se Hoseok može koristiti mobitelom..." pokušavao sam biti optimističan. „Ne znam Jungkook, ali strah me... iako je Tae rekao da sam na sigurnom, i dalje me strah... i očito će me biti strah cijeloga života...." oči su joj se nasuzile te sam je brzo zagrlio.

„Hej, hej, ne brini se. Tko god da ti ovo šalje, bila ovo šala ili ne, pronaći ću ga u redu? Riješit ću to..." kimala je glavom. „Hvala ti." Nasmiješio sam joj se i poljubio je u čelo. „Samo ću trebati tvoj mobitel na neko vrijeme..." „Da, da, uzmi ga. Reći ću Taehyungu da sam ga razbila ili nešto."

Čulo se otvaranje vrata te šuškanje vrećica. „Jungkook doma sam!" čuli smo Narin glas. Vidjela nas je te se nasmiješila. „Oh Y/n, došla si doručkovati s nama?" upitala je stavljajući vrećice na pult. Pogledao sam je te je ona mene.

„Nema šanse da odbijem hranu."

Ušao sam u skrovište te mahnuo Kaiu i Chanyeolu. „Hej, jel Soobin ovdje možda?" upitao sam pomalo tiho. Pogledali su se na sekundu. „Da, zašto?" Kai je dignuo obrvu. Slegnuo sam ramenima. „Ništ, ništ." Promrmljao sam te krenuo u potragu za Soobinom. Tj. pronašao sam ga za računalom naravno.