ANĐEO SLOMLJENIH KRILA ( Serijal ANĐEO - Prvi Deo)

SEDAMNAESTO POGLAVJE

Ikacpps ovo Poglavje je za tebe evo ti ga Oliver 😆😉😘😘😘

Decembar 2011

Oliver

"Ustaj konjuu!!! " - pored nenormalne dernjave osetio je i hladnu vodu na sebi i skočio kao oparen.
"Koji kurac?!! " - od glave do pete bio je sav mokar i nenormalno ljut. Šta se pobogu desilo pitao se i koliko je zapravo sati. I šta Dean i Mladen rade tu u njegovom stanu.
"I mi se baš to pitamo KOJI TI JE KURAC TEKINEEEE!!!? " - dreknuo je na njega Dean, a on ga gledao kao da je pao sa marsa. Nije imao pojma šta se pobogu događa. Jer pa bio je sam do pre koji sat ili malo više. Zapravo koliko je sati.
"Šta se bre dereš?! I šta vas dvojca radite tu?! I koliko je sati i šta si me polio vodom majmune jedan?!!! - pitao je i krenuo prema kupatilu da uzme peškir jer bio je sav mokar.
"On pita šta se derem?! On mene pita šta se derem?! " - čuo je Deana kako gunđa, jebote ovaj je stvarno bio ljut. Jer Dean nikad nije gunđao jedino ako je ono stvarno ljut na nekog svog. Jer ako je na nekog stranca ili poznanika bio ljut tad nije ni pričao. Tad su jedino pesnice radile. A sad je ono baš gunđao. I još ga polio vodom.
"Aman Deane smiri se!!! Vidiš živ je, opio se rekao sam ti. " - čuo je Mladena kako ga pokušava smiriti. Izašao iz kupatila i pogledao je kroz prozor i ostao zapanjeno zuriti u mrak. Vani je bio mrkli mrak. Pa pobogu on je tek u zoru zaspao. Ili se komirao?! Nije valjda?! A onda je spazio još jednu flašu na stolu ispred troseda. I ostao stajati tako bez reči.
"Koliko je sati?! " - pitao ih i pokušavao je shvatiti šta se to desilo od rane zore kad je takoreći zaspao nakon što je razbio praznu flašu Jamisona. Slike su mu se vratile kao bumerang. Setio se da nije mogao zaspati. Sećanja ga nisu napustila, a on je bio sve više i više depresivan. Pa je na klimavim nogama ustao i uzeo još jednu flašu, bacio se na trosed i potegao još jedanput direkt iz boce ovaj put je to bio stari dobri Jack. I negde oko sedam sati ujutro valjda se onesvestio od alkohola.
"Pola dvanaest. Stoko jedna!!! " - odgovorio mu Dean
"O JEBEM TI!!! Ladno sam se olešio i komirao. " - kad je shvatio da je više od dvanaest sati bio u nesvesti ili nekom polu snu. Razočarao se u sebe. Jučerašnji dan ga dotuko. Ma čitav ovaj mesec. Dovukao se do troseda i umorno se srušio na njega.
Mladen i Dean su stajali ispred njega dok je on gledao u pod i držao glavu koja je bubnjala u šakama.
"Skuvaću kafu, trebaće nam. I otvoriću vrata sa terase jer ovde smrdi na sve samo na normalno ne. " - rekao je General kad ga video kako sedi sav izgubljen i bez da uopšte sačeka da neko od njih dvoje išta kaže pošao prema kuhinji na drugom kraju stana usput otvorio francuska vrata sa terase. Hladan noćni vazduh je odma ušao u stan, a on je shvatio da je Mladen imao pravo. U stanu je mirisalo na sve samo ne na nešto normalno.
"Oliver. Brate šta se dešava? " - Dean se spustio na stolicu ispred njega i gledao ga krajno zabrinuto.
"Pao sam. " - digao je krvave oči od alhohola, od umora, od boli, od tuge, od svega. Pet godine patnje za njom stigle su ga sinoć. Ovih mesec dana koliko je bio pored nje, bili su pravo mučenje. Gledati nju kako se zaljubljuje u čoveka koji je bio njegov prijatelj. Gledati u nju i praviti se stranac. Gledati u nju bez mogućnost da joj kaže da se znaju. Gledati u to savršenstvo od žene, koja nikad nije bila njegova, a kako stvari stoje nikad i neće biti. Bilo je pravo mučenje. Mučenje koje on nije hteo ni sam sebi priznati. Kao i uvek do sad gurao je samog sebe do krajnih granica. Do ruba. Ovaj put bio je na rubu pakla. Sopstvenog pakla. Jer koliko je on pokušavao negirati i sakriti ova osećanja i od samog sebe. Isti ti su ga očito sinoć zamalo uništili.
"Pao si? " - pitao je Dean dok je Mladen donosio tri šolice vruće kafe. Podao jednu Deanu u ruke, jednu njemu i smestio se na trosed do njega.
"Komirao si se na više od dvanaest sati. Propustio si semejni ručak. Nisi došao na basket. Telefon si isključio ili je verovatno crko jer nisi bio svestan, pa nisi čuo desetine poziva. Tekine jel si čoveče svestan uopšte šta si danas uradio? " - Mladen je bio još ljut i zabrinut, možda čak i malo razočaran u njega.
Jer nije da se prvi put opio. Pa i oni su pili. Al nikad ovako. Ovako ne. Upravo je dosegnuo sopstveno dno.
"Da nisi Aleksandri dao rezervni ključ i od ovog stana, verovatno bi sad menjao bravu i davao izjavu. Jer bio sam spreman razbiti pa čak i pucati u bravu. " - nadovezao se Dean a on je pokunjeno sedeo i stideo se samog sebe. Popio gutljaj kafe koja je bila gorka da gorča nije mogla biti.
"Jebem ti hoćeš me ubiti?! " - pitao je Mladena i umalo ispljunuo kafu.
"Neće te jedna kafa ubiti, jer koliko vidim Kume sam si se ti ubio sinoć!!! " - odvratio mu ovaj.
"Popi to trebaće ti, jer ovde smrdi na alkohol kao u destileriji, a gore na sex. Šta si radio pobogu? " - opalio je sad Dean po njemu.
"Tekine?! Šta se događa? Brate, Kume aman!!! Gukni pobogu. " - sad su ga oboje gledali kao da je na umiranju. Bili su stvarno zabrinuti. Zadnji put su ga ovako gledali kad je držao nju u naručju. I sad dok je sedeo i ćutao shvatio je da su njih dvoje jedini kome može sve reći. Jer jebeno mu je trebao razgovor. Morao je nekome reći, nije više mogao šutjeti.
"Volim je!!! Nisam smeo. Nisam ni planirao. I pokušao sam, stvarno sam pokušao. Al jebiga ušla mi pod kožu, davno već!!! Verovatno još od prvog dana. Samo što tad je bila samo savršena devojčica. Primer za devojčice njenih godina. Primer za ćerku koju sam oduvek želeo. A onda je postala savršena devojka. A sad.... Sad se vratila kao savršena žena. I pokušao sam. Pokušao sam brate al ne mogu!!! " - završio je svoju priču i pogledao u svog najboljeg druga i zeta. Bolelo ga vraški ga je bolelo. Toliko da je osećao same krhotine ovog već polupanog srca. Srce koje je kucalo samo zbog nje. Jedino zbog nje.
"Brate..... Jovanova je!!! " - nakon nekoliko minuta koje su se vukle kao godine, progovorio je Dean.
"I dvadeset mlađa. " - dodao Mladen. A njega je bolelo, nenormalno ga bolelo. Jer jebote znao je sve to. I pokušao je sprečiti sve. Al ovo srce ga nije slušalo.
"Misliš da ne znam!!! Jebote znaaam!!! " - dreknuo je na njega kao ranjena životinja. Mladen ga pogledao kao da ga prvi put vidi, a on shvatio da je upravo priznao sopstveni poraz. Stisnuo je vilicu do granice pucanja i zatvorio oči, pa počeo disati na nos u nekom pokušaju da se smiri. Jer hteo je urlati i osećao je da će svaki tren planuti. Ona razbijena flaša od sinoč je bila samo početak.
"Jovanova je" brujalo mu kroz glavu, a on se raspadao, duša mu se sa telom rastavljala, srce je prestalo kucati. Bolelo je!!!
Ustao je i pošao ni sam nije znao gde, nesvesan šta radi stao je ispred stola u dije kuhinje.
Bol je bila prejaka, nije mogao disati, stezao je rub stolice pre nego je pukao.
"AAAAAAAAAAAA" - neartikulisani zvuk čuo se pre nego je srušio sve što se nalazilo na stolu. Čaše, tanjiri, servis i ko zna šta još sve je palo i razbilo se na komade. Isto kao i on. Rukama udario je u sto i nesvesan šta radi prevrnuo ga sa mesta. Odjednom je osetio snažne ruke kako ga drže i vuku nazad. Neko ga bacio na nešto meko.
Pokušao razbistriti oči koje su bile mutne i kroz koje je video zabrinuti Deanov pogled kako ga u neverici gleda i Mladena koji je po valjda prvi put uplašeno stajao pored njega. Digao ruku da razbistri oči jer nešto mu smetalo vid mu je bio mutan. Kad je uhvatio kapke shvatio je da su mokre. Jebote plakao je. On je plakao. Po prvi put u životu. I nije mogao više. Zatvorio oči stavio krvave ruke kojih nije ni bio svestan zašto su krvave, na lice i zaplakao kao malo dete.
"Brate!!! Pobogu!!! Olivere čoveče daj se saberi!!! " - čuo je Deana kako ga doziva i po glasu je jasno mogao čuti da ga prepao.
"Kume tako ti boga, smiri se!!!! Tekine Brineš me!!! Nikad nisi ovakav bio!!! I jebote krvave su ti ruke. Gde ti je kutija za prvu pomoć? Imaš li je u ovom brlogu uopšte?! " - izbezumljeno je pričao Mladen
"Da zovem Viktora možda je tako najbolje, previše stakla je polupao, da mu nije neko ostalo u ruci. " - sad se čuo opet Dean a on nije mogao govoriti. Samo je spustio šake i gledao ih, jer nije imao reći. A ni snage da išta kaže.
"Da zvaću Viktora, u pravu si. " - složio se Mladen i uzeo telefon da zove Partiskog Doktora. Viktor je bio jedan od najboljih Traumatologa u Državi. A godinama unazad je bio član stranke,upao u nju još kao student, čisto iz razonode I da bi razbistrio mozak I evo već godinama ostao u njoj. Pa je sad dok su bili na vlasti znao ovako uleteti u pomoć kad treba. Osobno u toku kampanje kad se dešavaju razna sranja. Kad se neki potuku, neki od glavnih dobije neku upalu ili vrućicu. Ma bili su on i Saša Partiski Doktori.
I dok je on zvao Viktora, Dean je stajao i gledao u njega. Gledao ga u njegove crvene oči koje su još suzile. Matori konj od trideset i devet godina plakao je kao nikad do sad. Pukao je kao nikad do sad. Ovo mu se nikad nije desilo. Imao je nekoliko veza u mladosti, bio čak i na pragu da stane na ludi kamen. Jebote bio je zaručen pre dvanaest godina. Kad ga Nataša prevarila i ostavila nakon tri meseca otkako mu rekla DA, nije ovako puko. A voleo je. Voleo je i Elenu i Mariju sa kojima je bio u ozbiljnim vezama. Međutim ne kao nju. A nju nije smio voljeti. Bila mu je zabranjena. Prvi put jer je bila dete. Drugi put jer je bila devojka njegovog prijatelja. A to je bilo pravilo koje ni za šta na ovom svetu ne bi prekršio. Jer Jovan je bio njegov prijatelj. Možda ne kao Dean, Mladen ili Tomo. Ipak bio je. I bio je pošten, vredan i dobar čovek i voleo je. Isto kao i on. Jebeno je voleo. I nije više mogao. U prvih nekoliko godina ubeđivao je sebe da pored toga što je bila maloljetna, osećao je krivicu. Ubeđivao je sebe da to što stalno brine o njoj, čuva je, i misli o njoj nije ljubav nego grižnja savesti, jer onog dana nije je u prvi mah uspeo spasiti. Ubeđivao je sebe da je to što joj se desilo i izgubila sećanje na šest meseci svog života ono zbog čega on zapravo brine. Kasnije kad se desila ona ludnica sa novinarima kad je raskinula vezu sa onim košarkašem ubeđivao je sebe da samo čuva profesorovu ćerku, jer su ga profesor i Kosta zamolili. Čak i kad je onom majmunu kome je ranije predao u ruke i kome je verovao da je voli sjebao karijeru bez da iko išta sazna, ubeđivao je sebe da je to uradio jer je mali ispao seronja. Sad kad se vratila kući i ušla u Stranku svaki put kad bi se našao pored nje i kad bi uskočio da joj pomogne, ubeđivao je sebe da je to bila normalna stvar jer to je njegov primarni cilj. Kad je u Stranki on je na raspolaganju svima onima koji su u vrhu i njihovoj užoj familiji, ženama, deci, braći, sestrama, roditeljima pa i ljubavnicama. A ona je bila Darinova ćerka i Jovanova devojka tako da bila je posao.
Samo što nije. Jebeno nije. Ona nije nikad bila posao. Ona je bila sve samo posao ne.
Gledao je u neku tačku na zidu dok je Dean stajao na nogama u stavu i nije se pomerao od njega u strahu da opet ne plane, kad je čuo da se otvorila ulazna vrata. Nakon toga Mladenov i Viktorov glas kako se približavaju samo nije ih mogao čuti, niti razumeti, jer mislima nije bio tu.
Mislio je na nju. Sinoć je bila sretna. Bila je srećna dok je Jovan grlio. Bila je nasmijana. I preljepa. O bože kako je bila ljepa. Pravi anđeo. Božeeee kako je samo voleo. Zatvorio je ponovo oči da sakrije suze izdajnice međutim kontrola mu noćas bila na nuli tako su suze opet potekle kroz zatvorene oči. Bez stida, bez razmišljanja plakao je pred svojim prijateljima.
"Oliver? Jel me čuješ daj mi ruke da ih pregledam molim te? " - čuo je Viktora kako zabrinuto mu se obraća. Čovek se verovatno prepao kad ga video ovakvog. Dobro da je doktor bio pouzdan čovek pa neće pričati. Jer ovo je prvi put da ga neko vidi ovakvog. Jer Oliver Tekin nikad nije gubio kontrolu. Čak ni u najgoroj vatri i u najstrašnijim bitkama na bojištama gde je bio. Video je tamo svašta i ostao normalan. Međutim večeras je puko. Puko za čitav život.
"Brate molim te pusti Viktora nek te pregleda. " - čuo je Deana koji je nakon nekog vremena progovorio i shvatio da Viktor stoji pored njega dok on nesvesno steže ruke. Otvorio je oči koje su sad već bile suhe jer suza više nije bilo, jer nije više suza ni imao i susreo se sa tri para jako zabrinuta pogleda.
Spustio pogled na sopstvene šake koje su bile krvave i podao ih Viktoru. Dok ga ovaj pregledavao i konstatirao da neće biti potrebe da se išta šije, jer treba samo očistiti i previti posekotine i to je to.
Nekoliko dana nosiće zavoje, e jebiga moraće da smisli dobro opravdanje I za svoje I za vrh. Jer prvi će Petar opaliti po njemu, a onda ostali. A ti kad se združe I hoće nešto da saznaju, ne puštaju dok ne propevaš. E sad će morati da laže. Po prvi put moraće da ih slaže. Slušao je doktora šta priča i shvatio da je zapravo malo pre doživeo nervni slom. Okrenuo se oko sebe i video da je kuhinja bila krš, fleka od flaše koju je sinoć bacio u zid stajala je kao podsetnik, dok su ga njegovi najbolji prijatelji gledali sa strepnjom. Viktor je na brzinu završio sa njegovim rukama i obratio se sad Mladenu.
"Generale ne znam koliko je popio i ne bi da rizikujem sa sedativima, a rekao si da je spavao čitav dan tako da ne bi ga kljukao. U svakom slučaju ostaviću ti jednu dozu inekcije. Ako išta više bude zovi u svako doba. " - objašnjavao mu dok je pakovao svoje stvari.
"Hvala ti Viktore. I oprosti što sam te ovako kasno izvukao iz kuće. " - zahvaljivao se Mladen
"Nema problema znaš da sam za vas petnaest uvek budan. " - odgovorio mu Viktor i pošao
"Viktore!!! Hvala ti!!! " - gledao je kako se sad pozdravio i sa Deanom i krenuo, a on je napokon pronašao svoj glas. Ili ono što je ličilo na njegov glas, jer neki hrapavi zvuk izašao je iz njega kad je progovorio.
Svo troje su se okrenuli prema njemu, verovatno nisu očekivali da uskoro progovori, nakon što je polomio sve što mu došlo pod ruku.
"Uvek Generale!!! " - sa osmehom mu uzvratio doca i krenuo napolje sa Mladenom.
Još uvek je gledao u njihov pravac kad se mesto pored njega udubilo pod Deanovom težinom, koji se spustio na trosed pored njega.
"Oprosti! " - prvi je progovorio
"Mislio sam da ćeš razbiti čitav stan. Prepao si me. Olivere nikad te ovakav nisam video. " - ozbiljan, previše ozbiljan glas i pogled u kojem su se ocrtavali strah i tuga, bilo je sve što je video kad je okrenuo glavu prema svom drugu.
"Oprosti brate. Oprosti Deane. Nemam reći ni opravdanje. Oprosti. " - jedino što je njemu i Mladenu mogao reči je "oprosti " milion puta ako treba i ponavljače im to do kraja života ako treba.
Čuo je bat koraka i okrenuo se prema dovratku gde je sad bio Mladen. Upravo se približavao njemu i spustio se na stočić gde je pre one scene sedeo Dean. Ništa mu nije rekao samo spustio dlan na njegovo rame. A on ga gledao. Bio mu je Komandant, Bio mu je General, Bio mu je Šef, Bio mu je Kolega, a pre svega bio mu je drug. Drug koji ga upravo gledao sa strahom, strepnjom i hiljadom neizgovorenih pitanja.
"Oprosti. Oprosti Mladene. Nemam drugo opravdanje puko sam. Al oprosti. " - ispričao se i njemu i gledao ga sa strahom. I njega i Deana. Nakon toliko godina ne bi da ih izgubi. Bez njih troje nije mogao da zamisli svoj život.
"Brate prepao si nas. Ovakav nisi bio nakon što si se vratio sa prve ture pre deset godina. A bio si gušter. " - odgovorio je ovaj.
"Znam. I ne bi da vas izgubim zbog ovoga. " - kimao je glavom pre nego je progovorio i reko ono što mu sad stajalo na duši.
"Šta sereš bre!!! " - dreknuo je Dean
"Tekine ne seri pobogu!!! " - podržao ga i Mladen
"Puko sam jebiga!!! Al sabraću se!!! Moram!!! " - pričao je sad već trezan i svestan šta je sve uradio, dok su ga ovo dvoje gledali sa strepnjom i hiljadom pitanja.
"Oli brate, kako ćeš? " - od kad ga niko nije tako nazvao. Jedino su ga sestre tako zvale, sad kad ga Dean tako nazvao izvukao mu jedan setan osmeh, pa se pokušao našaliti kad mu uzvratio.
"Jao čoveče sve više ličiš na moju sestru. "
"Živim sa njom jebiga. " - ovaj mu nije ostao imun, na što su se sva trojica nasmijala.
"Uzmi odmor idi nekud, malo se izduvaj, saberi misli, pa se vrati. " - predložio je Mladen
"Kraj godine je ionako, pokriću te ja ovih nekoliko dana. Uzmi odmor još sutra i pođi na planinu. To voliš, skijaj, bordaj radi šta hoćeš. Al se odmori ko čovek. " - nadovezao se Dean. A on je već znao šta je najbolje uraditi, upravo ono o čemu je razmišljao ovo jutro pre nego se očito opio.
"Mladene, razmišljao sam nešto sinoć, pre nego sam se očito nalio i komirao. " - izgovorio je nakon nekoliko trenutaka tišine.
"Šta?! " - pitali su ga oboje u isti glas.
"Počiću u Libiju. Na dva meseca dok se ne uhodaju. Dok se onaj koji ih treba voditi ne poveže sa glavnim. Do dana izbora ću se vratiti. " - ispričao je ono što je odlučio. Treba mu nešto da mu zaokupi misli, nešto da ga vrati u normalu. Nešto kako bi je ponovo potisnuo duboko u sebe. A na planinu ne bi imalo svrhe, a I obećao je da će Novu slaviti svi skupa. A ko je on da svima kvari raspoloženje.
A kako bi uspeo sve ovo potisnuti I vratiti se u ljušturu morao bi biti daleko odavde. Kako ne bi došao u iskušenje da je ponovo vidi pre nego se sabere i nedao bog uradi nešto što ne treba.
" Brate..... " - prvi je progovorio Dean
"Jel si siguran, znaš da je tamo najgore sada? " - pitao ga Mladen u pokušaju da ga premisli.
"Znam da je najgore, al moram, moram se maknuti odavde. " - pričao je on svoje
"A da ideš na kamp sa Risovima? " - predložio mu Dean. Dva najjača tima Risova krajem januara polazili su u Sibir na takozvano Kampovanje sa Srpskim Kobrama, kako bi učili od Ruskih Specijalaca Beli Tigri ili među njima prozvani kao Vojnici Budućnosti.
"Ili u Irak ? Tigri idu čitav bataljon polaze petnaestog? " - predložio je sad i Mladen
"O jebem vas sve!!! Dajte šta bilo samo da nakon praznika idem. Prvi bataljon koji polazi nakon Vasilice. " - nije mogao protiv njih dvoje, a i bilo mu svejedno samo da ide, da se na dva meseca makne odavde.
"Onda ćeš u Irak, oni prvi polaze petnaestog. " - odgovorio je Mladen
"Jel si siguran? " - pitao ga Dean
"Jesam. Treba mi to. Treba mi brate. " - sad je već bio sav svoj pa je trezveno i sigurno odgovorio.
"Znaš da će me tvoja sestra ubiti jel da? " - sad ga tobože ozbiljno pitao pa pokušao složiti neku uplašenu facu. A ovaj je znao, kad Aleksandra sazna da je opet odlučio ići na bojište opaliće prvo po Deanu jer ga nije uspeo premisliti, pa nakon toga će diči njega u vazduh.
"A jebiga, čuvaču ti leđa. " - odvalio je i svo troje su prasnuli u smeh, znajući da kad ih Aleksandra uhvati teško njima.
"Znaš da ćeš morati i sa Tomom popričati? " - bojažljivo je pitao Mladen, na što se on uozbiljio i kimnuo glavom. Bio je svestan da mu mora nešto reći. Jer ovaj nagli odlazak na teren možda bi kod njegovih roditelja i sestre prošao, pa čak i kod njegovog brata koji je kao I on I sav muški dio porodice bio u vojsci I znao kako stvari stoje. Al Tomo to ne bi progutao.
"Znam. Moraću mu reći bar pola istine. Ne bi da ga izgubim. Al moraću rizikovati. " - znao je svog druga, znao je da ako ga slaže drugu šansu neće imati kad sazna, a saznače kad tad. Zbog toga morao se podupreti na onu staru dobru "istina je uvek bolja od bilo koje laži, ma koliko bolna bila". Tako da rizikovaće. Moraće.
"Oliver, brate a šta nakon toga? " - previše tiho, a preteško pitanje sišlo je sa Deanovih usana.
"Moraću se pomiriti da je srećna sa njim, i da je ponovo predam drugome i da ostanem ono što sam do sad bio. Njena senka. Onaj koji će je zauvek čuvati do zadnje kapi krvi, samo da bi ona imala osmeh na licu. " - bez razmišljanja odgovorio je. Jer tako će biti. Tako je moralo biti. Jovan je voleo, poštovao i pazio, brinuo se o njoj. A ona je pored njega sijala. Bila je voljena i srećna. I takva će ostati. A on će sebi naći lek. Boleće ga, al moraće sa tom boli živeti. Kako do sada tako i do daljnjeg.
"Brate, mlad si nemoj tako. " - pokušao je Mladen, a on je samo zavrteo glavom. Jer ne nije postojala ona koja bi mogla zameniti nju.
"Kako ćeš, upravo si imao nervni slom? " - ponovo ga pitao Dean.
"Kao što sam do sad. Tako ću i do kraja. Jer volim je. Volim kao što nisam nijednu do sad. Al nije moja. Nikada nije ni bila. I sad je srećna. A tako i treba biti. Da je u pitanju bio neki krelac, možda bi se borio. Međutim Jovan mi je prijatelj, a ja u to ne diram. Uz to voli je i poštuje. Čuva je. I pored njega je srećna. Tako će i ostati. A to je najbitnije!!! Ja ću naći lek." - odgovorio im i mada su ga oni gledali sa nevericom, on je bio sigurniji nego ikad. Ona je srećna a ko je on da joj kvari sreću. I ako je ona srećna biće i on zbog nje. Zbog njegove devojčice. Zbog njegovog anđela. Zbog njegove Andree.

______________________________________

Etoooo gaaa dan nakon 8mog marta je dan za Olivera ništa danas od Ministra njega čete čitati za koji dan ili možda vam pustim Andreu prvo 😉

U svakom slučaju DOBRO VAM JUTRO DRAGI MOI i ljepa vam nedelja želim 😘

I čitamo se uskoro za koji dan
Ljubim vas 😘😘😘
Aneta