ANĐEO SLOMLJENIH KRILA ( Serijal ANĐEO - Prvi Deo)

TRIDESETO POGLAVJE

Proslost

Mart 2012

Andrea

Nakon mucnog procesa ulaska u Sektor bezbednosti, koga je danas mrzela, jer dok je ostavljala otisak ruke, pa potpis, pa prosla sluzbenu legitimaciju za proveru zivci su joj otisli u materinu a ona je vec bila na rubu.

Na kraju je kao bez duse upala u sasvim drugaciju radnu atmosferu, gde je sve bilo tise a pogledi svih prisutnih su se okrenuli u njenom pravcu samo sto je presla prag. Nekoliko snaznih muskaraca su je upitno gledali i sutjeli, sve dok ona sama nije narusila ovu tisinu.

"Jel Tomo tu? " - pitala ih sve odjednom dok su je deset para ociju skenirali pogledom.

"Jeste u kancelariji je. Treca vrata sa desne strane. " - odgovorio joj je i rukom pokazao smer kancelarije malo stariji covek pepeljaste kose koga je cesto gledala u prisustvu Ministra Pravde al nikad nije upamtila kako se covek zove.

"Hvala. " - kratko se zahvalila i uputila se prema otvorenom hodniku sa desne strane velikog Centra. Kad je presla u hodnik okrenula se i pogledala oko sebe pa stala ispred trecih vrata sa desne strane. Sa rukom na kvaki stajala je kao ukopana i presabirala svoje lude misle, na trenutak je pomislila da je mozda bolje da se okrene i ode. Ipak skupila je hrabrost I bez kucanja otvorila vrata. Docekala je crna prostorija sa puno svetlosti i tamnih nijansi indiga. Samo sto je krocila u isto Tomo je sklonio pogled sa monitora, a prijateljski osmeh obasjao je njegovo muzevno i po malo grubo lice i opet kao I svaki put do sad prizvao je dobro poznat osecaj dejavua. Gledala ga i pitala se po ko zna koji put od ovog jutra "zasto su je lagali".

"Hey mala, jel sve u redu? " - kad je video njenu ozbiljnu i verovatno ljutu facu i sam se uozbiljio. Na njegovom licu nije mogla procitati apsolutno nista dok je spretno ustao sa fotelje i hitrim korakom dosao do nje.

"Zasto ste mi lagali? " - drhtavim glasom jedva je izgovorila dok je bez da gleda pustila vrata da se sama zatvore.

"Neznam o cemu pricas. Dodji sedi i reci o cemu se radi, ne razumem te? Hoces nesto popiti? " - ljubazan, ozbiljan, prijateljski nastrojen kao i uvek sa pokeraskom facom iz koje nije se moglo ista saznati. Cinjenica koja je u ovom trenutku frustrirala.

"Kad sam vam rekla da vas od nekud znam rekli ste da vas ne znam. Lagali ste!!! Zasto? " - ozbiljno ga pitala a njegovo drzanje odjednom se promenilo, hiljadu i jedna emocija su se brzinom munje smenjivali na njegovom licu, dok je gledao u nju.

"Mala... Sedi malo pricacemo, ovaj.... Gde je Jovan? O da otisao sa Petrom u posetu. Jebote! " - sav se spetljao a od njegove samokontrola nije ostalo ni S. Poslusala ga jer vise nije mogla stajati na nogama koje su se tresle kao i citavo njeno telo.

Srusila se na prvu fotelju dok je Tomo prolazio rukama kidajuci ionako kracu kosu, bio je van kontrole, i to je bio prvi put da ga vidi u ovakvom stanju.

"Ti i Oliver ste to jutro, pre pet godina dosli po mene kod Koste. Vas dvojica ste nas odvezli do Resorta gde se odrzavao turnir. " - nakon nekoliko trenutaka sumorne tisine, drhtavim glasom jedva je progovorila i prekinula njegovo sutanje.

"Ko ti je sve to rekao? " - hrapavim glasom je pitao. Nije mogla da ne cuje oprez u njegovom glasu i brigu, pa cak i strah na njegovom licu.

"Videla sam sve to, niko mi nista nije rekao." - tiho je progovorila mada i sama je znala koliko je sve ovo ludo zvucalo.

"Gde si videla? Sta si tacno videla? " - telo mu se napelo kad se ispravio i stao ispred biroa na korak od nje.

"Ovo jutro... Imala sam nocnu moru. Ali kad sam se probudila shvatila sam da to nije bio samo obican kosmar! Bilo je isto kao svaki put ranije kad bi se secanje vracalo! I setila sam se SVEGA!!! " - bila je na rubu a njegov ispitivacki pogled kojim je skenirao nije joj pomagao uopste, naprotiv stvarao je nelagodu, stvarao joj osecaj krivice. A znala je da je ovaj put bila u pravu. Stao je kao ukopan u mestu.