Hotelska Soba

6

Noge su me već bolele, od silnog šetanja po gradu. U rukama sam nosila 4 kese i sve su bile pune. Kupila sam svašta od nakita i odeće, čak sam kupila i jednu maramu i šešir koji je bio 3 puta veći od moje glave. Ali, istina je da sam se rajski provela. Prvo sam obišla grad, a zatim dvaku moguću prodavnicu. Zatim sam sela u restoran, pojela njihov specijalitet dana, to je bila neka riba sa škampima, i onda sam nastavila svoje istraživanje. Dan je već ubrzo prošao kada stigla do brodića. Nakon kratke vožnje, koju mi je ponovo naplatila ona žena srednjih godina i ozbiljnih crta lica. Zateturala sam se ka hotelu jedva pronalazeći put. Svećice kraj puta već su bile upaljene, i njihov žuti odsjaj je bio čista sutrotnost srebrnom mesecu. U jednom trenutku začulo se jedno krc i zamalo sam pala, ispuštajući kesu iz leve ruke. Okej, to je to, još malo i stigla sam. Dok sam se steturala u lift hotela, već je skoro bila ponoć. Oh, zaista moram više obraćati pažnju na vreme! Lift je stao i otvorio se uz mali zvuk, i ne znam ni sama kako sam se doteturala do sobe. Sigurno bi svi mislili da sam pijana, da me vide sad. Ali, u redu, eto me. Dok sam otključavala sobu karticom, i ušla u nju, kese sam već spustila do ormara i izula svoje sandale. Otišla sam u kupatilo, i tuširala se. Topla voda već je opustila svaki moj zgrčeni mišić od silnog hodanja. Nakon što sam završila, obukla sam bade mantil i kosu ostavila da se sama osuši. I baš kada sam htela da naručim nešto da pojedem, neko je pokucao na vrata.
Otišla sam i otvorila, i tu je stajao Ričard, glavom i bradom.

"Ćao, mogu li da uđem" rekao je.

"Ne sećam se da smo prešli na 'ti' " odgovorim sa dozom sarkazma u glasu.

"Da li ti to predstavlja problem?" Upita me.

Ne odgovorim na to već ga samo pogledam i sklonim se sa vrata da bi ušao. Ipak je to njegova soba, i neće mi smetati da se istušira, ali ovde sigurno neće spavati. I kao da mi pročita misli kaže:

"Samo ću se istuširati i idem." Ovo me već iznenadi.

Otišao je pravo u kupatilo i kada je pustio vodu, ja sam uzela knjigu Gordost i predrasude da nastavim da čitam. Nisam sigurna koliko je vremena prošlo otkad je zvuk vode prestao, ali znam da se on još uvek nije pojavio. Nisam puno razmišljala o tome već sam nastavila da čitam. I tada sam čula zvuk otvaranja staklenih vrata i setila se da čitam njegovu knjigu. Uzela sam je bez dozvole. A sad je već prekasno da je vratim. I tada sam pogledala levo i vuola - eto ga on, stoji i posmatra kako čitam njegovu knjigu koju sam uzela bez dozvole.

"Ja se stvarno izvinjavam, zaista me je ponovo zainteresovala knjiga.." počela sam krećući da je vratim na njeno mesto.

"Nikakav problem." Odgovorio je sa malim smeškom na licu. A onda kada sam prolazila tačno pored njega, uhvatio me je nežno za ruku i zaustavio. Pogledi su nam se sreli.

"Rekli ste ponovo?" Upitao je znatiželjno.

"Da, pa već sam je pročitala 300 puta. Začudila sam se kada sam videla da imate original knjigu, veoma je teško naći je."

"Pa, i jeste bilo teško naći je. Kupio sam je u Milanu kada sam imao 16 godina. Bila je zadnja na polici u knjižari. Gde ste Vi vašu kupili?"

"U Londonu. Jedva sam je našla. I molim Vas, ukoliko smo već prešli na 'ti' da onda tako i govorimo"

Opet me pogleda sa onim malim smeškom.

"Začudila sam se kada sam pogledala citate koje si podvukao. Isti su podvučeni i u mojoj knjizi." Započnem ponovo razgovor jer mi ova neprijatna tišina već udara u glavu.

"Malo ljudi obraća pažnju na citate knjige. Svi misle samo na korice."

Pružim mu knjigu koju on rukom prihvati, pogleda me ispod obrva i odšeta do police gde je i ostavi. Zatim odšeta do ormara odakle uzme odeću i vrati se u kupatilo. Nakon nekoliko trenutaka, vrati se obučen, a ja nemo stojim i shvatam da sam u bade mantilu. Oh Bože, ovo je ovo je definitivno moj najveć blam. Zemljo, otvori se!

"Khm.. pa, ako je to to.." kažem i on nastavi.

"Khm... da, ovaj, pa, hvala u svakom slučaju i... doviđenja."

"Doviđenja" kažem kada on već prođe kroz vrata i zatvori ih.

Okej, šta se to upravo desilo. Šta mi se to desilo kada smo imali direktan očni kontakt. Pa, nešto novo definitivno, ali kao da je bitno. I zašto je taj čovek toliko čudan? Zašto mi je čitao misli, i zašto je, pobogu, podvukao iste citate kao i moje? Pa, sad je već kasno za odgovor. Gde će on spavati? A zašto tebe to interesuje?? Kaže neki glasić unutar moje glave. Pa šta te briga?! Odgovorim. Mada ipak, možda i jeste u pravu. Zašto me to briga? Legnem na krevet i ubrzo utonem u san.

Već je 10 sati kada se probudim. Brzo završim sa higijenom i obučem belu majicu na bretele, svežem crnu košulju oko struka i obučem beli šorc. Navučem konvers starke i svežem kosu u visoki rep. Uzmem torbicu preko ramena od juče i siđem na doručak. Nakon što uzmem hleb, džem i maslac, sednem za isti sto kao i juče. I baš tada mi zazvoni telefon. Jedna nova poruka.

Mogu li da vam se pridružim?

Nepoznat broj. Ko bi sad ovo mogao da bude? Pogledam oko sebe, kada spazim Ričarda kako stoji iza stuba i gleda u telefon. Odlučim da odgovorim.

Stvarno misliš da ne znam ko si?

Odmah mi stigne nova poruka.

Naprotiv, mislim da možeš ponovo da pogledaš ka onom stubu od malopre.

Okrenem glavu i tamo stoji Ričard i gleda pravo u mene. U jednoj ruci mu je telefon, a druga mu je iza leđa. Kreće ka meni i opet se čudno osećam. Šta se dešava? On seda na stolicu, preko puta mene i pokazuje ruku koja mu je bila iza leđa. U njegovoj ruci je tanjir sa kolačem koji je doneo juče. Spušta ga ispred mog tanjira.

"Odakle Vam moj broj?"

"Opet smo na 'Vi'"?

"Niste odgovorili na pitanje."

"Pa, ostavili ste ga kada ste rezervisali sobu, zar ne"?

"Da, ali, nije prijatno znati da bilo ko može uzeti tvoj broj i zvati te."

"Pa, tim podacima nema pristup niko.... osim mene."

"Odakle kolač?"

"Pa, mislio sam da ga donesem i dans, kad Vam se već juče svideo... i zahvalnica."

"Zahvalnica? Za šta?"

"Pa, za to što ste me pustili da se koristim kupatilo juče."

"Pa, nije kao da sam baš imala izbora."

Gleda me tako neko vreme dok jedem, i ona mi izlete sledeće reči iz usta.

"A, gde Vi spavate?" Jao zemljo, otvori se. Zašto sam ovo rekla? Zaista moram da skratim jezik.

"Na jahti."

"Čudno, nisam je videla kada sam dolazila na ostrvo."

"Pa, nije usidrena ovde, već na Havajima."

"Kako se zove?"

"Jahta?"

"Da."

"Hawaii."

I tad se setim da je to bila ona velika jahta na uglu luke. Pa, to je bila najveća jahta u celoj luki. Zašto se onda tušira u apartmanu? Kako god. Pojedem zadnje parče kolača, kada me upita.

"Idemo?"

"Gde?"

"Mislim da zaslužujete dobru turu Havaja."

"U redu" odgovorim prihvatajući njegovu igru.

Heeej, jako mi je žao što me nije bilo! Znam, ali, vraćam se i obećavam da ću češće objavljivati. Hvala vam na podršci. Ostavite vote&kom!