Hotelska Soba

8

Prilazim vratima i otvaram ih. Ispred sebe ugledam konobara, kako stoji iza stola na točkiće.

"Sobna usluga!" Kaže on.

Na stolu su razne salate, krompir, riba i prženo meso.

Nasmešim se i kažem "Samo trenutak."

Odem do noćnog stočića, odakle izvadim 10 dolara, i dam konobaru. On se zahvali i ode. Uzmem kolica i odguram ih do Ričarda.

"Možeš li da mi objasniš šta je ovo?"

"Doručak."

"Odakle on ovde?"

"Iz kuhinje."

"Zaista misliš da je smešno?"

"Ne?"

"Ja ga nisam naručila."

"Ja jesam."

Pogleda me i ode do kupatila. Vrati se nakon nekoliko minuta. Mokre kose, obučen u belu majicu i crni šorts do kolena. Odvuče sto na terasu, i upita.

"Pa, idete li? Ili možda želite da doričkujete u restoranu punom ljudi?"

Prevrnem očima i krenem na terasu. Četvrtast sto, za dvoje. Sednem na stolicu preko puta njega.

"Vino?" Upita me.

"Ne." Odgovorim.

Sto je već serviran.

"Ne pijete alkohol?"

"Mislim da ga niko ne pije ujutru."

"Pa, bar Vi ne."

"Zašto ste naručili sve ovo?"

"Rekao sam Vam, restoran je pun ljudi."

"Kako to možete da znate kad niste ni bili dole?"

"Zato što sam vlasnik. Jedite, hladi Vam se jelo."

Nevoljno stavljam nekoliko zalogaja u usta i ustajem sa stolice.

"Prijatno." Kažem i krenem ka sobi, međutim, okliznem se i padnem. Pa skoro padnem, jer na nekoliko centimetara od poda osetim ruke oko struka. I na trenutak, dele nas milimetri. Dok proučavamo lice jedno drugom, vraćam se u realnost. Istrgnem se iz njegovih ruku i sramotno se vratim do sobe. I šta je to sad bilo? He he, pitam te šta je to bilo? Eh taj glasić u glavi! Ništa, samo sam pala i on me je uhvatio. Pa, dobro, možda smo bili preblizu jedan drugom. I možda sam nešto osetila. POBOGU o čemu ja razmišljam? Krenem do ormara i uzmem beli kupaći kostim. Krenem ka kupatilu i presvučem se. Nakon nekoliko minuta, već sam u bazenu iza hotela. Voda je topla, a ima tek nekoliko ljudi. Zar nisu sve sobe pune? Zar se nije neka već oslobodila? Od jednom osećam kako neko iza mene uskače u bazen. Pa fino, sad sam cela isprskana.

"Pitam se koji to majmun mora da bude da tako uskače u bazen." Kažem okrećući se da vidim ko je to.

"Dobar dan i Vama." Ričard. Pa naravno. Sad se već postiđeno osećam.

"Da li Vi to mene pratite?"

"Ne. Naravno da ne. Verovatno imamo iste misli pa smo oboje došli ovamo."
Ali ja se već izgubim gledajući u njegove mišiće. Oh, zašto takva budala mora da bude tako zgodna?

"Ej? Da li me slušate?" Prene me njegov glas.

"Da, naravno."

"Okej, ponovite mi šta sam rekao."

"Da imamo iste misli?"

"A posle toga?"

Slegnem ramenima.