Hotelska Soba

7

Nakon pola sata, nalazim se u luci Honolulua. Četvrti put za samo dva dana. A pored mene? Pored mene je Ričard, uveren da može da me zabavi. Pa to mu neće lako proći. Pitam se koliko je žena do sad poveo u obilazak a zatim u krevet. A ne ne, ja ne padam na šarm. Pa, bar je bio učtiv prema meni, osim onog incidenta. Bez reči šetamo kao stranci. Mi i jesmo stranci zapravo, ali, ne potpuni. Ja sam stranac koji je u njegovoj sobi, a on je stranac koji je zaspao u krevetu pored mene. I to je to. Oh, da me neko sad čuje, ne bi mi verovao. Prolazimo lukom kada ponovo ugledam jahtu, onu za koju pretpostavljam da je njegova. I tu on skreće ka njoj, a ja samo zastanem. Kada je već na pola mostića između jahte i staze, zastane i okrene se prema meni, dok ga ja prekrštenih ruku gledam.

"Pa, ulaziš li?"

"Ne sećam se da ste rekli da ćemo ići u vašu jahtu, i koliko se sećam, mi smo na 'Vi'"

"U redu" kaže, "ako ste tako odlučili gospođice Rikenson"

Vraća se prema meni.

"Onda ćemo prvo u obilazak grada."

"'Prvo'?" Ponovim njegove reči sa čuđenjem.

"Da, prvo?"

"A šta je drugo?"

"To ćete sami otkriti."

"Našli ste najgori trenutak da budete misteriozni."

"Neki problem?"

"Ne."

"Onda, izvolite." Kaže i rukom pokaže da nastavim dalje, dok on ide pored mene.

I šta to sad treba da znači? I Bože, zašto ja uopšte idem sa strancem? Upoznala sam ga juče, a već danas izlazim sa njim. Mama je bila u pravu. Ja se jesam promenila. Zašto sam uopšte prihvatila njegovu ponudu da me povede u obilazak grada. Kao da ne mogu sama. Da li on misli da sam glupa??? Ma daj, naravno da ne misli. Mada, opet, sa druge strane, zašto je hteo da me povede u obilazak grada?
Honolulu je prelep. Na stotine barova, zgrada, butika, prelepi pejzaži, pogledi na okean, hiljade turista. Da prosto ne poželiš da odeš. Prolazili smo kroz pijace i naravno da sam se zaustavila, i naravno da sam kupila još jedan šešir. Pa, odgovaraću svom računu u banci zbog toga, ali nema veze. Nakon nekog vremena, odlučili smo da odemo u restoran na ručak. Bio je to restoran na obali mora, sa belim klupama i stolovima, i prelepim pogledom na more. Nakon što smo seli, konačno sam ga upitala nešto što verovatno nisam smela, i što je ostavilo drugačiji utisak o meni.

"Pa, dovodili ste i druge devojke ovde?"

On pogleda dole i osmehne se.

"Zašto?"

"Zašto uvek na pitanje odgovorite pitanjem?"

"Mislim da bih mogao isto da vas pitam."

"Još uvek čekam odgovor."

"Nisam. Zapravo, nikada nisam bio ovde. Ovde smo većinom jer ste Vi to predložili."

"O, pa znači ja Vas vodam okolo, i ja sam kriva što sam izabrala ovo mesto?" Upitam spremna za svađu.

"Nisam na to mislio. Zapravo Vi... Vi.."

"Ja šta?"

"Vi ste zapravo prva osoba koju sam izveo u obilazak..."

Ovo me smiri, i nešto unutar mene se probudi. Ne, nije ono što mislite. Nekako, bilo je neke tuge u njegovom glasu. Kao da je zažalio nešto. Ne znam šta da kažem na ovo.

"Zašto baš ja?"

"Zato što... Mislim da Vam to dugujem, zbog onog incidenta."

"Zar nismo već zaboravili to?"

"Zar jesmo?"

Oči nam se susretnu. I od jednom, mogu da vidim dubinu u njegovim očima. Mogu da vidim da govori istinu. I mogu da shvatim, da nije ženskaroš. Pa, možda ovog leta napravim jedno dobro prijateljstvo.

"Pa, sa moje strane jesmo. Ali i dalje ne razumem kako ste mogli da samo legnete na krevet i ne osetite da je iko na njemu." Kažem uz osmeh.

"Pa, rekao sam Vam. Bio sam malo pijan."

"Pa, onda zaboravljamo na to?" Kažem i dignem čašu belog vina.

"Naravno." I sudari svoju čašu sa mojom.

Ostatak ručka provedemo u pričanju viceva, i zababljanju. Smejala sam se. Bože, smejala sam se od srca. A on? On više nije bio onako hladnokrvan. Nije izgledao tako. Spustio je gard. Tako je i lepše. Nakon što je insistirao da plati račun, sa čime se ja nisam složila, već je pala noć. Mesec je jako sijao, i ostavljao svoj odsjaj na okeanu. A meni se možda već i malo prispalo. Ali današnji dan je bio lep. Bio je opuštajuć. Dok hodamo nazad ka luci, obavija nas tišina. Ne pričamo, samo u tišini hodamo. Već je i pomalo hladno, a kesa koju držim u rukama mi ne pomaže da je zagrijem. Sada bi mi dobro došao topao krevet, ništa više. Kada dođemo do luke, samo prođemo pored njegove jahte.

Zastanem.

Zastane i on.

"Zašto ste stali?"

"Rekli ste da ćete me prvo povesti u obilazak. A sa ću drugo sama otkriti. Pa, šta je to drugo?"

"Planirao sam da Vas povedem na jedno mesto, ali sada je već kasno. Smrzavate se i teško Vam je da nosite tu kesu i ako nije teška. Najbolje bi bilo da se vratite u apartman."

Ponovo mi je pročitao misli.

Nastavimo da hodamo dalje. Ne protestujem kao jutros. Konačno, dođemo do vrlo male jahte, na koju se prvo on popne i onda mi pruži ruku da se popnem i ja. I ne znam koliko je vremena prošlo, kada smo se već našli pred vratima apartmana. Vadim karticu iz torbe i prislonim je uz bravu. Uđem u sobu, a on i dalje stoji na vratima.

"Ma hajde, ne folirajte se. Naravno da možete da se istuširate."

Osmehne se i uđe za mnom zatvarajući vrata. Na trenutak nas deli samo centimetar. A onda je već koracima daleko, sve dok ne uđe u kupatilo. A ja se bacim na krevet, i previše umorna zaspim sa odećom.

Budi me crvkut ptica, a sunce me udara u glavu. Okrenem se ka desnoj strani i ugledam crni telefon kako se puni na noćnom stočiću. Sva ošamućena, pomislim da je moj i upalim ga, ali vidim samo crnu pozadinu. Pa ovo definitivno nije moj telefon. Oteturam se do kupatila odem pod tuš. Topla voda mi razbistri misli. Šta se do đavola juče desilo? Nakon što operem zube, obučem bade mantil i izađem iz kupatila. Krenem prema dnevnom boravku. I tamo, na trosedu, skučen zbog svoje visine, spava Ričard. Šta on radi ovde? Crna kosa mu se rasprčkala pocelom licu. Tako bezbrižno spava. Pa, ja ću to uskoro prekinuti. Uzmem fino dva poklopca od šerpa, i udarim jedan o drugog.

"USTAJ!" razglasim fino da cela zgrada čuje. Od jednom se prenu i sav ošamućen upita?

"Šta?"

"USTAJ PREVARANTU!" ponovim.

"Ja prevarant? Zašto?"

"Zato što ste rekli da spavate na jahti."

"Jeste li Vi normalni? Naravno da ću spavati u svojoj sobi."

"E pa, ova soba je narednih 4 dana moja i to je vaš problem." Kažem i okrenem se na peti. I tada neko pokuca na vrata.

Hvala što čitate! Ostavite vote & komentar!!!
Xoxo, Laura