Hotelska Soba

14

Dok je Ava sedela u čekaonici aerodroma, Ričard je tek otvarao oči. I kada ss konačno razbudio, shvatio je da ona više nije tu. I ne bi se zabrinuo, da nije video da je soba prazna. Nema više razbacanih stvari na podu, kofera, niti onog lančića na stolu. Ava je otišla. U žurbi je potrčao po sobi, ali ni traga od nje. Dok je na brzinu obuvao patike, razmišljao je o tome kako je uopšte nije pitao kada ide. I možda, samo možda, priznao je sebi da je tu bilo nešto više. Trčao je prema liftu u nadi da će brzo stići, međutim, ubrzo je shvatio da nema vremena za čekanje, potrčao je ka stepenicama, i trčao brže nego ikada, jer je znao da ako je ne nađe, nikada je više neće videti, i, shvatio je da je vreme da joj kaže. Stižući u lobi hotela, odjurio je do recepcije i upitao zaposlenog po imenu Džek, kada je Ava odjavila sobu.

"Pre pola sata je odjavila sobu i otišla." Odgovorio je pomalo zaprepašćen.

"Gde je otišla?"

"Na aerodrom, preko hotela je zakazala let nazad za London."

"Kada kreće?"

"Gospodine, na žalost to su privatne infor-"

"Biće privatnije ako ti dobiješ otkaz." Ričard mu odbrusi već ljut.

"Poleće za sat vremena." Džek ipak reče, shvatajući da je on samo zaposleni.

Ričard pojuri do kapije hotela, uze svoja kola i već kroz tri minuta nađe se u maloj luci ostrvca Hava. Zatim uđe na brodić, i pojuri preko vode, uprkos vetru i vodi, znao je da mora da stigne. Jurio je površinom, ne razmišljajući ni o čemu, osim o tome da je prekasno shvatio i da se sve prebrzo desilo. Ali ipak, bilo je lepo, koliko god da se činilo drugačije.

Kada se usidrio u luci Honolulua, znao je da aerodrom nije tako blizu. Uzeo je najbliži taksi i rekao vozaču da požuri ka aerodromu. Onda se zapitao šta radi. Šta će Ava pomisliti? Da je ludak? Zar nije to ono što ona već misli. Od jednom, kola su se naglo zaustavila.

"Šta se dešava?" Ričard je upitao.

"Gužva" odgovori taksista i pokaza rukom ispred sebe.

I tada Ričard primeti preveliku kolonu kola i shvati da nema poente u čekanju. Zato izvadi prvu novčanicu koja mu je pala pod ruke, i pruži je taksisti. Bila je to novčanica od 100 dolara, ali on nije mario. Izašao iz kola, i trčao kroz kolonu, želeći da stigne što pre. Trčao je brže nego ikad, gurajući se među ljudima, i sudarao se sa slučajnim prolaznicima. Dobijao je čudne i upitne poglede ali stvarno nije mario. Od jednom, aerodrom se stvorio ispred njega. Sada je već prošlo pola sata, i možda je već zakasnio, ali vredelo je pokušati. Za nju. Jer ona nije kao druge. Dok je žurno prolazio kroz velika vrata aerodroma, i dok se gruao kroz masu ljudi, pogledom je tražio Avu. I tad je čuo glas koji se oglasio na svim zvučnicima.

"Avion za London, poleće za 30 minuta. Posednji poziv, molimo sve putnike da se prijave na dijelu za pasoše."

I već kada je shvatio da je Ava verovatno već otišla, ugledao je platinastu kosu. To je bila Ava, i već je krenula ka delu za pasoše.

Pogledala je nazad ka izlazu i htela je da se predomisli i vrati, ali onda je shvatila da nema potrebe, jer je on već bio tu. Stajala je kao skamenjena, dok su je ljudi zaobilazili kako bi stigli na let. I Ričard je trčao ka njoj i stao kada je bio udaljena samo nekoliko centimentara od nje.

"Mislim da... ne bi trebalo ovako da se završi." Rekao je sav zadihan.

"Da se završi šta." Ava ga je upitala, samo da ga isprovocira.

"Ovo." Rekao je pre nego što je spojio njihove usne i shvatio da je ovo ono što je trebao da uradi. I tek kada je Ava uzvragila poljubac, shvatila je da ne može više da pobegne, shvatila je da je to ono što želi, i koliko god to ona poricala.

"Pa, ostaješ?" Upita Ričard, naslanjajući svoje čelo na njeno.

"Ili ti ideš sa mnom." Odgovori Ava. I oboje krenu da se smeju kao ludi, ne shvatajući kako se sve ovo prebrzo desilo, i šta se upravo desilo.

Preostaje još jedan deo, i zatim kraj. Nadam se da vam se ovaj ddo svideo! Hvala svima koji me podržavate i čitate knjigu. Molim vas komentarišite ukoliko vam se sviđa.♡