Hotelska Soba

12

Dok sedim na krevetu i čitam knjigu čujem Ričarda kako ulazi u sobu i već želim da ga iznerviram. Pustim rep muziku na telefonu i uzmem jeftini ljubavni roman koji se nalazio na stolu. Mesečina je već zagospodarila nebom, a ja sam odlučila da ja ovu noć zagospodarim ovom sobom i odlučna sam da ga isteram. Odakle mu uopšte smelost da bude u istoj sobi sa mnom. Vidim kako mi prilazi i pravim se kao da čitam roman ali mi se već prva strana zgadila i odjednom svatih da se ni meni ne sviđaju jeftini ljubavni romani. Da li ću se žrtvovati za ovo? Apsolutno da. Čujem kako polako aplaudira.

"Bravo bravo bravo!" Vidim da si od Nika saznala sve stvari koje me nerviraju.

"Izgleda da voli da priča kada se napije." Odgovorim.

"Pa, da li je to sve što imaš?"

"Zaista misliš da jeste?"

"Čini mi se da je tako."

"Onda ćeš morati da sačekaš."

Legne na krevet pored mene i ovo mi se uopšte ne svidi.

"Čudno je koliko se ljudi promene za svega nekoliko dana." Kažem aludirajući na njega.

"Potpuno se slažem." Odgovori aludirajući na mene.

"Ma je li?" Okrenem se i izenrvirana započnem neformalan razgovor.

"Ma jeste." Okrene sa prema meni i već mogu da osetim parfem koji je isuviše skup, ali previše dobar. Sklopim knjigu i prekrstim ruke.

"Znaš da sam mislila na tebe."

"Znaš da sam mislio na tebe."

"Oho, sad si stvarno arogantan."

"Ma je li?"

"Ma jeste."

Počne da se smeje.

"Kao dete si." Kaže mi.

"Pre bih rekla da si ti, ali zaista nema potrebe da se prepirem sa tobom." Isključim rep muziku i legnem.

"Odustajem." Kažem.

"Ne moraš." Odgovori.

"Zašto?"

"Ima neke slatkoće u tvom otpiranju."

Sada već stvarno razmišljam da li da obustavim plan koji je definitivno jako zloban, međutim prekasno. Neko je već pokucao na vrata i ja tačno znam ko je to.

Ustanem i krenem ka vratima, iza kojih se pojavi konobar sa večerom na kolicima. Zahvalim mu se, i dam novčanicu od 10 dolara, te poguram kolica do balkona. Na stavim tanjire na sto. Pečena piletina na oba tanjira, ali jedna caka-u njegovoj piletini su masline. Koje on izuzetno mrzi. Salata i voće, kao i šampanjac sve su zamaskirali. Ali, jedan mali trag, ipak je tu. Martini sa maslinom u njemu.

Već kroz nekoliko minuta on sedi na stolici preko puta mene kreneda seče piletinu.
Premišljam se da li da ga zaustavim. Dok viljuškom prinosi parče ustima, usne mi se blago uviju u zao smešak.
Skrene martini na kraj stola.

"Ne voliš martini?" Upitam

"Alergičan sam na masline."

I onda shvatim šta sam uradila. Ovo nisam znala. O ne ne ne ne ne.

Krene da žvaće a onda-kisela faca. Šok. Pogleda me u oči kao najvećeg izdajnika i samo odjednom, krene da kašlje i da se guši. Okej, priznajem, ovo nisam očekivala. Donesem mu vode ali ne pomaže i znam da sam sad stvarno uprskala. Ovo stvarno uopšte nisam očekivala. Bez premišljanja krenem ka telefonu i zovnem hitnu pomoć. Zatim zovem recepciju, i oni mi pomognu da ga snesem u prizemlje. Poslednje čega se sećam jesu kola hitne pomoći i mene kako ulazim u njih i sedim pored Ričarda koji se najverovatnije bori za život.

Sunce mi udari u oči dok ih polako otvaram. Vidim da sam zaspala na fotelji u bolničkoj sobi. Pored mene je Ričard koji je već uveliko budan i čim me vidi da sam se probudila krene da se smeje.

"Jesi li ti normalna?" Upita jedva jer crkava od smeha.

"Jesi li dobro? Molim te reci da jesi! Stvarno ne želim da postanem ubica zbog tebe!"

"Znaš da nisi smela to da uradiš." Sada se uozbiljio.

"Nisam znala."

"Jesi."

"Nisam."

"Zašto si onda stavila masline?"

"Mislila sam sa ih mrziš, nisam znala da si alergičan! I hej, nemoj mene da kriviš, već Nika, nije mi rekao da si alergičan."

Krene da mi odgovori, ali doktor već uđe u sobu. Uzme karton koji se nalazio ispred kreveta i pročita nalaze.

"Pa, gospodine Sten, u redu ste. Moći ćete da idetee kući kroz nekoliko sati, dok se infuzija ne završi. Ova alergija je veoma retka. Recite mi samo, odakle masline na vašem tanjiru?"

"Pa, recimo da su bile tu a da nisam znao." Odgovori i pogleda u mene.

"Vaša devojka je sve vreme bdela nad vama. Zaspala je tek pred zoru. Zaista sam se iznenadio." Kaže doktor.

Devojka?? Ja? O Bože spasi. Naravno da smo se ja i Ričard samo pogledali i apsolutno smo prasnuli u smeh nakon što je doktor izašao.

"Znaš, alergija na masline je esktremno retka. Zaista ne mogu da verujem da je imaš."

"Pa, imam. Ti?"

"Bademi."

"Pa, to nije retko."

Sati su prošli pre nego što smo izašli iz bolnice. Namestila sam ruku tako da može da se nasloni na mene, i to mu se uopšte nije svidelo, ali moja tvrdoglavost je pobedila. Uzeli smo taksi i stigli na brod koji je upravo krenuo ka ostrvima. Kada smo stigli na malu luku ostrva Hava, dočekao nas je zaposleni iz hotela u džipu i Ričarda sam fino smestila pozadi i sela do njega. Zašto? Ne znam. Verovatno da bih mu pomogla. Ili samo lažem sebe. I mogu se zakleti da sam osetila njegovu ruku na mojoj.