Hotelska Soba

9

Vrti mi se u glavi. Šta se upravo desilo? Kada sve shvatim, priđem i ošamarim ga.

"KO SI TI BRE DA ME POLJUBIŠ?"

"Izvini ja.. ja.."

"TI ŠTA?"

"Nisam znao šta drugo da uradim..."

"Oho, nisi znao šta drugo da uradiš pa si me poljubio? Ko si ti bre?"
Istrgnem moju torbu iz njegovih ruku i krenem ka luci.

"Sačekaj! Ne možeš sama!"

"Je li? E pa gledaj me!"

"Zaista ćeš da preplivaš ceo put nazad do hotela?"

I tada shvatim. Naglo zastanem. Vratim se do njega.

"Samo zato što nemam prevoz. Samo zato ću da pođem sa tobom!" Kažem upirući prst u njega. Znam da ga je ovo zabolelo. I da budem iskrena, i mene je. Još uvek sam ošamućena od poljubca, a višak alkohola u organizmu ne pomaže. Ali, nešto se desilo. Nešto sam osetila, dok su nam usne bile spojene. Leptirići u stomaku? Trnci koji idu kroz kičmu? Šta mi se desilo? Da, osetila sam nešto, ali to nisam smela. I neću.

Krenem suprotno od njega i on me prati. I osećam to. Osećam njegov pogled, i osećam njegove usne i dalje. Ovo ne sme da se desi. Ne, moram da pretanem. Ubrzo se nađemo u luci, i ja stanem dok se on popne na jahtu, ali ne onu veliku, već neku manju. Pruži mi ruku, koju ja dohvatim da bih zakoračila na brod. Ali naravno, sapletem se i on me ponovo uhvati. Ovog puta, skočim iz njegovog dodira i pročistim grlo, te se pravim da popravljam haljinu. Bez reči siđem niz stepenice koje vode u dnevni boravak, a on krene ka kabini da pokrene brod. Provodim vreme sama dole. Nije zabavno uopšte. I zašto je on mene pobogu poljubio? Ubrzo zastanemo, i nađem se u maloj luci ostrvca. Krenem sama bez reči, saplićući se i jedva hodajući. I od jednom, padam.

Otvaram oči i osećam bol bol u desnom kolenu. Šta se dešava..? Sklanjam postelju sa sebe i vidim zavoj na kolenu. Krenem rukom ka njemu ali me prekine glas.

"Ne bih to radio da sam na tvom mestu."

Skočim. Okrenem se i naravno-Ričard leži na krevetu, sa rukama ispod glave.

"ŠTA RADIŠ TI OVDE?"

"Aaaa ccccc, pa ja bih se zahvalio da sam na tvom mestu. Ipak sam ti zavio koleno."

"Šta se desilo sinoć?"

"Pala si i doneo sam te do sobe. Zavio sam ti koleno, i zaspao."

"Zašto ležiš na krevetu ovde?"

"Pa zaspao sam."

"Zašto ležiš na krevetu?"

"Zaspao sam."

"Pored mene?"

"Da. Neki problem?"

"Pa da, zapravo VELIKI PROBLEM. ODAKLE TI PRAVO DA ZASPIŠ PORED MENE?"

"Ma daaaj, nije kao da se nešto desilo."

"Kakav si ti kreten. Prvog dana mi izigravaš učtivost, onda me iz čistog mira poljubiš i onda još PONOVO zaspiš pored mene."

Izjurim u kupatilo, presvučem se i odem iz sobe. Dosta mi je njega više. Šta je sad ovo? Siđem u restoran da doručkujem, i dok prolazim pored lifta, on se otvori i Ričard izađe iz njega. Ide u korak sa mnom. Prevrćem očima do granice da će mi ispasti jer ne mogu da ga podnesem.

"Pitam se, gde je nestao onaj učtivi, slatki Ričard?"

"Misliš da sam sladak?"

"Bio, da. Ali previše za moj ukus."

"Ma daj, nisam te u tom smislu pitao."

"Šta god." Prevrnem očima ponovo.

Sednem za isti sto kao i od prekjuče i naravno da me Ričard prati i sedne preko puta mene. Tada ugledam isti kolač od prvog dana.

Pogledam ga.

"Šta?" Upita me.

"Stvarno znaš kako da me oraspoložiš." Odgovorim.

I baš kada se zadovoljno nasmeje, uzmem tanjir sa kolačem, ustanem, stanem pored njega i fino mu ga zabijem u facu.
Zatim mu šapnem na uvo.

"Ali ne dovoljno." I u mom stilu, nonšalantno odšetam do izlaza ostavljajući ga iza sebe šokiranog, kao da je ugledao duha.

Kroz pola sata, šetam ulicama Honolulua. Potpuno su drugačije od Londona, ali me podsećaju na detinjstvo. Jednom sam sa mamom i sestrom došla na Havaje, međutim, bile smo u nekom malom smeštaju, samo na 3 dana. Ali mi nije bilo dovoljno da sve fino razgledam i morala sam stalno biti sa njima jer sam bila veoma mala. Zato sam se i vratila, da oživim sećanja. Mama je na poslovnom putu u Kopenhagenu, a sestra radi u bolnici. Previše su zauzete da bi pošle sa mnom. Udaljile smo jedna od druge, zbog svojih obaveza. Ja zbog fakulteta, a one zbog svojih karijera. Šetajući ulicama, nailazim na onaj bar od sinoć. Ma je li ovo moguće. A onda-setim se. Setim se njegovih usana na mojim, i setim se koliko je glupo to što mi se zapravo svidelo. Zašto? Možda jer sam pre imala samo jednog dečka, i to kada sam imala 17 godina. Tada mi je srce bilo slomljeno prvi i poslednji put. Stani... kako me je on sinoć našao ovde? Kako je znao gde sam? Odlučim da uđem unutra, jer je ipak veoma prijatan enterijer. Dok silazim niz drvene stepenice, sećam se kako me je on nosio uz iste. Zašto sam mu uopšte dopustila? Ah, nikada više neću piti. Sednem za šank, dok je plesni podijum iza mene prazan, i samo nekoliko ljudi sedi za stolovima.

"Dobar dan. Izvolite?" Kaže šanker kog nisam ni primetila. Čovek, od maksimalno 30 godina, braon kose i zelenih očiju. I prepoznam ga. Sinoć ga je Ričard nazvao...

"Oh pa to ste Vi! Ava zar ne? Drago mi je, ja sam-" kaže on, a ja ga presečem.

"Nik. Vi ste Nik."

"Čudi me da se sećate. Sinoć se bili veoma pijani. Bila je sreća što se Ričard našao tu i odveo Vas."

"Vi ga znate?"

"Pa naravno, on mi je najbliži ortak."

"Pa, onda da Vas pitam, kako se on baš sinoć nacrtao ovde?"

"E pa, to je već bila sudbina. Dogovorili smo se da dođe da proćaskamo, ali nisam znao da ste Vi bili ona devojka."

" 'ona devojka?' " ponovim začuđena.

"Pa da, ona devojka što je u njegovoj sobi."

Pogledam ga upitno.

"Mislim, znam za situaciju, nemojte da mislite da nešto pogrešno mislim-"

"U redu je. Ja sam Ava, usput, mada i onako to već znate."

"Nik, usput, mada i onako to već znate." Ponovi sa vragolastim smeškom, i rukujemo se.

"Pa Ava, šta biste popili?"

"Espreso molim."

Eeej, znam da me duuuuugo nije bilo, ali imam inspiracije sad tako da sam odlučila da nastavim! Ne brinite se, završiću knjigu! Hvala svim vernim čitaocima, volim vas!

                                           Xoxo, Laura