Pazi da se ne zaljubiš

dvanaesto poglavlje

Kamen koji je polupao prozor i upao unutra privukao je pažnju svima prisutnima. Kada je prozor pukao mi devojke smo vrisnule, a Derek se jeste iznenadio, ali nije izgledao uplašeno. Štaviše on je taj koji je otišao i uzeo kamen, razgledao ga je i odjednom stao. Pogledao je u mene. Uplašeno sam ga gledala dok nije progovorio.

,,Na ovom kamenu je bio papir, i njegov sadržaj je namenjen Anastasiji", rekao je mahajući papirićem.

,,Meni?" Iznenađeno sam upitala. Nakon što je klimnuo glavom, ustala sam sa troseda i prišla mu. Samo me je pogledao, pružio papirić i seo na moje mesto. Spustila sam pogled ka papiriću i iznenadila se njegovim sadržajem. ,,Izađi ispred, Anastasija." – pisalo je na papiru napisano hemijskom.

Ko je to? I otkud on ovde? Šta hoće od mene?  – Bile su misli koje sam pomislila pre nego što sam shvatila o kome je reč. To je Kris. Sigurna sam u to. Samo kako je znao gde sam?

,,Neko je ispred i traži mi da izađem", obratila sam se trojci sa troseda koja je, sudeći po njihovim licima, samo to i čekala. Čekali su da progovorim.

,,Nećeš izaći!" Povikala je Dafni, skočila sa kreveta i prišla mi hvatajući me za ramena.

,,Moram da vidim ko je to", govorila sam mirnim glasom sklanjajući njene ruke.

,,Šta ako je neki manijak?!" Oglasila se Medi uspaničeno.

,,Ne brinite, ići ću ja sa njom",  rekao je Derek pa ustao sa troseda i prišao mi.

,,Dobro", tiho je dodala Dafni i vratila se na trosed.

Derek i ja smo izašli i za sobom zatvorili vrata. Napolju nije bilo nikog. Tmina je već preovladala nebom noseći sa sobom blagi povetarac koji je milovao moju kosu, travu, ali i lišće. Jedino što je noćnom nebu davalo sjaj bile su zvezde koje su nesebično delile svoju lepotu sa nama. Učinile su da tužno nebo zbog njih izgleda srećno;  prigrlile su njegovu tamu i prihvatile da sa njim podele svoju sreću. Zatražile su prijatelja u hladnom mesecu, naravno da ga nisu dobile, ali se nisu pokolebale nastavile su da svoju tugu prikrivaju sjajem koji mi svako veče gledamo sa divljenjem.

,,Izgleda da nema nikoga", rekao je Derek, klimnula sam glavom, a zatim smo krenuli ka ulaznim vratima. Istog trena kad se njegova ruka našla na kvaci, začuo se promukli, pomalo grub glas. Meni dobro poznat glas koji je dozivao moje ime. Okrenula sam se i ugledala njega. Zapravo njega, Mejsona i Zejna, ali glavno je da je on bio tu. Stajali su na prilazu i gledali u mene.

,,Kris?" upitala sam praveći se iznenađenom. Od početka sam znala da je to on.

,,Moramo da razgovaramo", rekao je praveći jedan korak napred. Za jedan korak je bio bliže meni. Klimnula sam glavom i prišla mu.

,,Reci?" Upitala sam što sam hladnije mogla.

,,Prvo da tvoj drugarčić nestane", rekao je gledajući Dereka ubilačkim pogledom.

Derek je krenuo nešto da kaže, ali sam ga ja molećljivo pogledala, na šta je on klimnuo glavom i ušao u kuću.

,,Momci", rekao je nekim čudnim tonom uputivši im neki pogled koji je njima izgleda govorio da odu. Klimnuli su mu glavom a zatim otišli do auta koji nisam ni primetila da je parkiran ispred dvorišta. Dok je odlazio Mejson mi je prostrelio pogledom.

,,Pa? Šta želiš, Kristofere?" Posebno sam naglasila njegovo ime. Izgovorila sam njegovo puno ime, želeći da mu time dam do znanja da sam sada skroz ravnodušna prema njemu, a nisam bila.

,,Želim da se pomirimo", rekao je to sasvim opušteno, kao da mi nikad nije ni rekao sve ono.

Cinično sam se nasmejala pa rekla: ,,Želiš da se pomirimo? A čekaj zar nisi ti taj koji me je pre samo nedelju dana otkačio bez ikakvog razloga?" Izvila sam obrvu i upitno ga pogledala.