Pazi da se ne zaljubiš

dvadeset sedmo poglavlje

Vožnja je bila tiha. Ni i on, a ni ja nismo progovarali. Verovatno je mislio da želim da budem malo nasamo sa svojim mislima, ali ja imam neku čudnu potrebu da pričam sa njim; želim da podelim taj period svog života sa njim.

Podigla sam pogled ka njemu, bio skoncentrisan na put ispred sebe, i ja sam bacila pogled. Prepoznala sam okolinu i shvatila da ćemo biti tamo za nekih pola sata. Vratila sam pogled ka njemu i počela da grickam donju usnu. Shvatio je da ga gledam i uputio mi kratak pogled i mali osmeh.

Duboko sam udahnula i krenula sa pričom. ,,Jaaa...", drhtavo sam rekla. Pogledao je u mene, nekako tužno, ali ubrzo vratio pogled ispred sebe.

,,Slušam", tiho je rekao, još uvek ne gledajući u mene.

,,Moja baka Deril...", rastužila sam se čim sam izgovorila njeno ime. Ispustila sam tužan izdah, pa nastavila. ,,Imala sam devet godina kad smo joj došli u posetu na tri dana, prve večeri mi je dala nešto novca, govoreći da sačuvam to samo za sebe i kupim knjigu koju sam tada jako želela da pročitam. Bila sam srećna, i rekla joj da ću sutradan rano ustati i otići u obližnju knjižaru u kojoj sam je videla i kupiti je, jer je tad kad mi je dala novac već bio pao mrak", zastala sam samo kako bih duboko udahnula i obrisala suzu koja mi se pojavila u uglu levog oka. ,,Kada sam sledećeg jutra ustala, bila sam uzbuđena. Uzela sam novac, izašla iz svoje sobe i zatekla je kako mi je okrenuta leđima, ležala na podu dnevne sobe. Brzo sam dotrčala do nje, čučnula iza, i okrenula je ka sebi. Oči su joj bile zatvorene i držala je jednu ruku na srcu. Bila je srčani bolesnik. Dozivala sam je...", rasplakala sam se i na trenutak prestala sa pričom.

Kris je pogledao u mene. ,,Jesi dobro?", upitao me je zabrinuto.

Samo sam klimnula glavom i nastavila. ,,Dozivala sam je, ali se nije odazivala, pa sam ustala od nje i krenula da nađem deku ili mamu, da mi pomognu da je podignem. Nisu bili tu, rasplakala sam se jer sam bila nemoćna i nisam znala kako da joj pomognem. Ubrzo sam se setila mesta na kom drži svoje lekove, otvorila fioku i uzela kutijicu u kojoj drži sve njene lekove, ali bila je prazna. Uspaničila sam se, uzela telefonski imenik i nazvala hitnu, a zatim izvadila novac koji mi je dala iz džepa i otrčala do najbliže apoteke. Kada sam se vratila, ispred kuće je bilo vozilo hitne pomoći, ušla sam u kuću i ugledala dva muškarca kako je nose na nosilima i mamu koja plače držeći je za ruku, dok je moj brat stajao pored nje bledo gledajući u baku. Ispustila sam kesicu sa lekovima i otrčala do mame i čvrsto je zagrlila. Baku su zadržali u bolnici nekoliko dana, pa smo produžili našu posetu i čekali da se oporavi. Nakon što se oporavila, deka ju je doveo kući, a onda je došla do mene držeći baš onu knjigu koju sam planirala da kupim u ruci. Bila sam presrećna i uskočila joj u zagrljaj."

,,Imala si divnu baku", Kris je tiho rekao, stiskajući volan i gledajući ispred sebe.

,,Da. Uvek je bila divna prema meni i stvarno sam mnogo bila vezana za nju, uvek me je branila. A tvoja baka, kako se ona zove?", upitala sam ga i odmah zažalila, kad sam videla njegov izraz lica.

Stegao je volan, jako, toliko jako da su mu prsti pobeleli, namrštio se i nastavio da gleda ispred sebe.

,,Ja nemam babu", ravnodušno je to izgovorio.

Odmah mi je postalo neprijatno; počela sam da mucam. ,,Ja... izvini, stvarno nisam znala. Žao mi je."

,,Pa ne treba da ti bude. Bila je grozna osoba. Nikad nije volela moju majku i uvek ju je mučila. Ni mene nije volela", prorežao je, a zatim naglo zakočio.

Telo mi je malo krenula ka napred, jer nisam ovo očekivala. Pogledala sam iznenađeno u njega i primetila kako mu se ramena napinju dok steže volan. Sagnuo je glavu i stegao vilicu. Dok smo mi stajali na sred puta, pored nas su prolazila vozila, čiji vozači uopšte nisu obraćali pažnju na nas, nije ih bilo briga. Imala sam osećaj kao da izvan ovog automobila vreme teče, dok je unutar njega stalo. Ali ponovo je krenulo da teče kad je Kris počeo dlanovima jako da udara u volan i ljutito reži.