Pazi da se ne zaljubiš

dvadeset deveto poglavlje

Smrt. Neizbežna smrt. Uvek sam se pitala: Zašto mi postojimo ako ćemo u određenim godinama da nestanemo? Da li osoba koja ispušta poslednji dah i sklapa oči, vidi nešto, nešto što je došlo po nju? Da li oseti neki čudan osećaj? Ili možda ne osete ništa, da li posle tame nisu svesni ničega? Da li osete neku bol iako su brzo i tragično umrli? Ali sve je to na kraju dana nebitno, jer mi odlazimo, otićićemo i to je ono o čemu ne možemo da razmišljamo, jer svoju smrt ne možemo da predvidimo, ne možemo da je isplaniramo, možemo samo da se nadamo da se neće desiti sad, iznenada, već kada postignemo sve o čemu smo sanjali, doživimo duboku starost sa svojim voljenima i eto na kraju nam ostaje samo nada.

Sada dok gledam sve ove ljude u crnom kako plaču, dok nekolicina njih zatrpava grob moje bake, shvatam da je istina da mi, ljudi, shvatimo koliko nam neka osoba znači tek kad tu osobu izgubimo i to nam je velika greška.

U vazduhu se i dalje može osetiti vlažnost zbog sinoćne kiše, a tmurni oblaci me podsećaju na tu noć i to mi iz nekog razloga tera osmeh na usne, koji ja brzo prekrivam rukom da neko ne bi pomislio da sam srećna zbog bakine smrti.

Mama je pored mene, drži me za podlakticu, dok glavu naslanja na moje rame i plače. Jutros me je Medi nazvala, rekla je da ona, Dafni, Mejson, Zejn i Derek žele da dođu i izjave meni i mojoj mami saučešće. Usput sam je zamolila da svrati do moje kuće i uzme nešto moje odeće, jer planiram da ostanem ovde malo duže od mame, ona ide sutra ujutru. Setila sam se da i Kris nema šta da obuče, osim onih stvari od juče, koje je sinoć nosio kad je izašao na kišu. Rekla sam Medi da kaže jednom od one dvojice da svrate u Krisovu kuću i uzmu nešto njegovo. Stigli su i pre nego što je sahrana počela, na čemu sam im zahvalna. Dafni, Medi i Derek su pored mene, dok su ona trojica malo dalje od nas i razgovaraju.

Nikada nisam videla toliko lažnih tužnih osmeha i izjava saučešća koliko sam ih videla danas. Neki ljudi prosto ne znaju da sakriju ravnodušnost; uključujući i Mejsona.

Sahrana se polako završavala, sve se utihnulo, uključujući i jauk i plač. Samo jedna osoba nije ćutala, spustila sam pogled ka njoj, gledala je u bakinu grobnicu i tiho mi jecala na ramenu. Čvrsto sam zatvorila oči; njene suze su me najviše bolele, nije zaslužila da pati, ne posle svega što je žrtvovala zbog mene i Toma. On nije mogao da dođe, šef mu nije dozvolio, ali je obećao mami da se vidimo uskoro.

Svi smo polako krenuli sa groblja ka kući, od ranog jutra neki ljudi su postavili šatru. Svi su tu seli, ali sam ja uvela svoje društvo u kuće. Nakon ručka smo seli u dnevni boravak, samo mi, ostali su otišli. Kris je sedeo u fotelji, Derek u drugoj prekoputa njega, Mejson i Zejn na stolicama koje su dovukli iz trpezarije, a devojke i ja na kauču. Pričali smo nešto neobavezno kad se Nejtan pojavio na ulaznim vratima.

Široko sam se nasmejala i krenula ka njemu, mogla sam da osetim Krisov pogled na sebi, ali se nisam obazirala.

,,Hej", veselo sam rekla i zagrlila ga. Pomerio se od mene, a zatim me poljubio u obraz.

,,Hej. Izvini što nisam došao na sahranu, morao sam da pomažem komšinici oko cepanja drva. Primi moje saučešće." Samo sam klimnula glavom. ,,Gde je gospođa Ana? Želim i njoj da izjavim saučešće." Pokazala sam mu u pravcu kuhinje. Nasmešio mi se i ušao, ali je brzo provirio glavom. ,,Umalo da zaboravim, moja mama te je pozdravila, obradovala se kad je čula da si ovde." Namignuo mi je i otišao u kuhinju.

,,Ko je ovaj?", Derek me je upitao dok sam se vraćala na svoje mesto, zvučao je pomalo nezainteresovano za priču o Nejtanu, ali me je potpuno drugačije gledao ili mi se samo učinilo da je tako.

,,O pa to je...", krenula sam da mu kažem da mi je to drug iz detinjstva, ali me Kris prekida.

,,Noltan, totalno nebitan lik", ravnodušno kaže.