Njih dvoje, od laži sačinjeni, laži u koju su tako silno verovali, barem znamo da ona jeste. Ali šta se desi kad sve prestane? Šta je ono što od toga ostane?
Momci jedne srednje škole odlučuju da se poigraju srcima devojaka. Jedan od njih tvrdi kak...
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
.
𝐏𝐀𝐙𝐈 𝐃𝐀 𝐒𝐄 𝐍𝐄 𝐙𝐀𝐋𝐉𝐔𝐁𝐈Š. Teško? Veoma. Ali oni povređeni, koji nikada u potpunosti nisu bili voljeni... Oni tom upozorenju pristupaju znatno lakše, jer znaju šta dolazi nakon što zavole. Izgube. Ali, kad se desi da oni zavole, više nikad ne prebole. Nikad ne zaborave. Nikad više. Ali... možda je i to bila laž.
❝Nakon one večeri kada je bilo ispravno da te zamrzim, nisam. Nisam čak ni pokušala. Nisam želela. Možda je to greška. Dođavola, to je ogromna greška, ali ne marim za to. Ako biti sa tobom znači grešiti iznova i iznova, onda sam spremna da načinim te greške.❞ - Anastasija Stifler
Šta se desi kad laž prestane? Šta je ono što od nje ostane?
• .
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
.
Vrhovima prstiju, bosih nogu, koračala sam po rosnoj travi, osećajući u vazduhu miris sinoćne kiše. Drhtavo sam udahnula, dok sam pokušavala da sakrijem svoje suze, ne od drugih, već od sebe. Ali to nije uspelo da bude tako. Slivale su se niz moje obraze, tiho i polako, prateći ritam otkucaja mog srca, koje kao da je utihnulo u mojim grudima i pritajilo se. Nisam pridavala pažnju pramenovima kose koji su bili slepljeni uz moje lice, niti širokoj majici koja mi je otkrivala jedno rame. Dopustila sam sebi da ne izgledam kao da je sa mnom sve u redu, jer i nije, više nije.
Dok sam se kretala laganim koracima na krajevima mojih helanki ostajali su tragovi sitnih kapljica, koje su se prethodno nalazile na vlasima trave. Podigla sam pogled ka beskrajnom prostranstvu iznad mene. Na njemu smenjivale su se dve nijanse crvene, koje su se gubile u nadolazećem plavetnilu. Slabašno sam se osmehnula tom prizoru, a zatim nastavila da koračam. Moji koraci su tromi, izmoreni, baš kao što sam i ja.
Počela je da pada kiša, ali ja nisam imala nameru da ubrzam korak. Htela sam da kisnem, bila mi je potrebna hladnoća, baš kao ona koja me još od sinoć nije napuštala.
Dok su kapljice padale sve žustrije i glasnije, ja sam stajala u mestu i posmatrala kako mi se odeća natapa, a kapljice kiše zajedno sa suzama slivaju niz lice. Prstima sam prešla po svojoj ključnoj kosti i zadrhtala, ne zbog hladnoće, već sećanja koja su nadolazila. Njegove usne su sinoć bile tu. Mogla sam da osetim toplinu njegovih dodira, osećala sam tragove njegovih prstiju svuda po koži i sva ta mesta, čak i sad, gorela su i peckala.
Sećanja na sinoćne događaje prožimala su mi celo telo. Nisam mogla da im se oduprem. Nijednom jedinom sećanju nisam uspela da se oduprem. Sećala sam se svega, iako jednog sećanja nisam želela da se setim, ipak jesam.
Nastavila sam da koračam, dok se nisam našla ispred male drvene kolibe. Polako sam otvorila škriputava vrata i osmotrila unutrašnjost koju sam toliko puta već videla, ali sada joj nisam pridavala na značaju toliko kao nekada, jer sam bila usredsređena na to da sam ja sinoć izgubila na značaju u jednim očima. Barem mi je tako rečeno.
Slabašnim koracima došla sam do jednog ćoška ove skučene prostorije i naslonila se leđima od drvene grede koje su improvizovale zid, a ubrzo zatim skliznula niz njih i našla se na podu. Skupila sam noge i privukla ih grudima obgrlivši ih. Naslonila sam glavu pozadi na drveni zid i na kratko zatvorila oči, pa ih, u jedno trenutku, otvorila i pustila bol koji se ispoljavao kroz suze, da napušta moje telo. Prekrila sam usne da bih prigušila jecaje. Ne znam zašto sam to uradila, kad ovde ionako nije bilo nikog ko bi mogao da ih čuje. Ali činilo mi se da je bol koji osećam, mnogo glasniji od svakog jecaja i vriska koji ispustim.
Ponovo sam se mislima vratila tamo i ponovo osetila isto što sam osetila i sinoć, dok sam bosih nogu stajala na hladnom i mokrom betonu. A bila je to razarajuća bol. Samo što mi je sinoć jedina osoba koja je tu bol mogla da izbriše okrenula leđa i otišla.
Nije sebi dopustio da me gleda uplakanu, niti da sluša moje dozivanje njegovog imena. Nije me čak ni pogledao u oči dok je izgovarao reči koje sam jako dobro upamtila. Samo je otišao. A ja sam stajala i gledala za njim i sve što sam u tom trenutku osetila ostalo je skriveno u kapljicama kiše.
A sada, setim se svih upozorenja upućenih od strane mnogih bitnih i nebitnih osoba u mom životu. Neki su znali šta će se desiti sa nama, a neki su samo pretpostavljali. Ali svi oni su uspeli da prozru njegove namere, samo ja nisam.
Stežem majicu na sebi dok se prisećam njegovih reči, pa brišem suze sa obraza, ali iz očiju naviru nove. Osetim tupu bol u grudima, ali je ignorišem. Prođem rukama kroz kosu, pa ih bespomoćno spustim pored tela. Jecaje više ne stišavam. Spustim čelo na kolena i zatvorim oči. Utišam se, skupim i u mislima se ponovo vratim dva meseca ranije. Pokušavši tako da se umirim, ali se samo još više rasplačem.
Dva meseca ranije:
Prolog je kratak samo zato što želim malo da vas zbunim i zaintrigiram. A s' obzirom da ga nisam imala uopšte, i ovo je dobro. U prvom poglavlju krećem da vam pišem šta se sve to izdešavalo pre dva meseca pa nastavljam u svim ostalim poglavljima, neki možda i znaju, jer su čitali prvu verziju knjige, ali verujte mi, dolaze mnoge izmene i mnogo toga će još da se desi nakon što ispravim sva već napisana poglavlja.
Takođe trudim se da pišem bolje, i primetićete dosta drugačije pisanje od onog sa početka priče i drago mi je što će biti tako.
Za sada sam zadovoljna ovim prologom, ali ko zna možda ga nekad prepravim.
