'Story of my life'
28. Deo
I zašto je sada ušao u isti lift sa mnom, kad samo ćuti? Ma nije me ni briga, neću ni pričati sa njim. Pa kakve ima veze što mi je žena pokazala venčanicu, neću se udavati sa sedamnaest godina, ustvari uskoro osamnaest. Baš me zanima da li će Harry biti tu za moj rođendan ili će pobeći na nekakvu turneju po celom svetu.
Izgleda kao da je prošla večnost dok se liftom spuštam u prizemlje, naravno sa Harryem što nije ni malo prijatno. Kraičkom oka gledam prema njemu i zatičem ga sa prekrštenim nogama u ćošku lifta, kako gricka nokte i gleda u pod. Zatim se naglo uspravlja, a ja prebacujem pogled što je brže moguće na vrata lifta.
Harry: Ja..
U isto vreme kada je Harry progovorio, vrata se otvaraju a ja izlećem iz lifta kao da bežim od đavola. Čujem Harryeve usporene korake iza, izgleda da ni ne želi da priča sa mnom inače bi trčao sve dok me nebi pribio uz nekakav zid i sve mi objasnio poljupcem. Ali ne želim to. Ne želim da mi išta objasni, ako hoće da idalje bude takav onda nek me se kloni. Neću uopšte da imam takvog ''dečka''. Nije mi još dečko, ali..
Izlazim iz hotela, nespretno silazeći niz stepenice i tražeći taksi. Zar je morao ovolike štikle da mi kupi? Skoro da smo iste visine kad sam u njima. Prilazim hladnoj ulici, očekivajući da bar jedan taksi prođe. Trzam se od iznenadno jakog zvuka vrata od hotela, okrećem se i primećujem kovrdzavog dečka koji otežanim koracima ide prema meni. Pravim male korake u nazad. Rado bih se okrenula, skinula prevelike štikle sa nogu i potrčala najbrže što bih mogla, ali me njegov pakleni pogled parališe. Mnogo brže mi prilazi i hvata me za ramena, blago ih stiskajući. Mislim da bi to moglo da me boli, ne podnosim najbolje bol.
Harry: Slušaj, ja ne znam šta se gore desilo i o čemu ste pričale vas dve. NIje mi prvi put da dovedem devojku kući, ostavim je sa majkom na jedan sat i ona
već probava njenu venčanicu. Ukratko, nije mi prvi put da mi majka namešta venčanje, tako da samo da ti unapred kažem da neću da se ženim, imam porodicu, ženu, decu.. A ovo, ovo je sve nebitno, avantura i..
Otvaram usta, I uzvraćam mu oštar pogled od koga je verovatno zaćutao. Spušta pogled i zastaje na pola rečenice. Pa fino Harry, avantura, ja sam ti nebitna, sve ovo, osećanja? Sve je bilo iz nekakvog glupog razloga koga nisam ni čula, a i ne želim. Ono malo zrno vere u njega i ljubavi je nestalo, kada je izgovorio onu presudnu rečenicu..
Ja: Idem kući.
Skupljam obrve, skidam glupe štikle koje mi je kupio i dajem ih mu. Sad nek radi sa njima šta hoće. A zašto ih je uopšte kupio? Nisu mi trebale, a kao što je on rekao, ne znači mu ništa..
Harry: Odvešću te kući.
Ma sve mi u telu govori da idem sa tobom, ne mogu da dočekam da ti upadnem u auto, i nakon kraćeg vremena ispred mog stana da se ljubimo. Samo mi to fali. Izgleda kao da ni on ne zna šta hoće od sebe i mene.
Ja: Znaš, nekako sam izgubila volju da sa tobom delim jednu prostoriju, budem u tvom društvu kao što se sada dešava, a pogotovo da sedim pored tebe u tvom autu.
Od muke nabacujem jedan smešak,okrećem se i ostavljam malu napast na ulici, držeći moje štikle. Polako se udaljavam od njega.. Pod nogama osećam svaki kamenčić i svaki put me više noga zaboli. Tanke, providne čarapice boje kože nisu dovoljne da spreče bolove u nogama. Od kako sam se udaljila od Harrya, ni jedan auto nije prošao. Možda misli da ću ga nazvati i moliti ga da dođe pomene, pa dragi moj, to se neće desiti. I sam je kriv. Hmm pa ja sam mogla nekoga da nazovem. Očajnički pokušavam da nađem ime u kontaktima koje mi treba, ali ga nem.. Aa tu si! Pozivam poznati broj i ubrzo dobijam sekretaricu. Niall, uključi nekad telefon. Pozivam drugi boj. ii zvoni.
Ja: Zayn?
Naslanjam se na jednu banderu i slobodnu ruku obavijam oko sebe, osećajući hladnoću koja se širi od nogu pa sve ispod uske haljine, preko ruku.
Harry: Harry je.
Zbunjeno gledam ekran telefona, gledajući ime i piše Zayn. Pa što se on javlja na njegov telefon i kako je tako brzo došao kući?
*Harry, ko zove?*
Ja: Daj mi Zayna na telefon, čula sam ga malo pre. I neću da pričam sa tobom.
Od same pomisao šta ovaj dečko nije u stanju da uradi, nekakva kiselina mi se penje stomakom do grla koju jedva zaustavljam. Nestrpljivo čekajući odgovor od kovrdzavog dečka, trljam jednu nogu od drugu i obrnuto, kako bi popravila cirkulaciju u stopalima. Kao da nemam trunkice krvi u njima.
Harry: Pa kad da dođem po tebe? Kupila si sve što ti treba?
Ma šta bre? Jel on njima uopšte rekao da smo se posvađali? Šta opet mulja? Smejem se, tako da cela prazna ulica odjekuje. Makar nisam u mraku.
Ja: Sada tek shvatam koliko daleko možeš da odeš.
Prekidam poziv i brzo zovem Atinu.
Atina: Zar nisi pričala sa Harryem?
Aff, moram i tebi posebno pričati sve..
Ja: Daj mi Liama, Zayna, bilo koga samo ne Harrya. Molim te.
Posebno sam naglasila deo ''Molim te'', inače ona nebi poslušala. Posle nekoliko sekundi, oglašava se muški glas.
Liam: Liam pored telefona.
Auu, da mi nisi rekao ja nebi znala. Nervozno se spuštam na hladan beton i rukom prelazim preko ledenih stopala.
Ja: Sedim na ulici, polu gola, bosa, pribijena uz banderu i samo mi još fali da se ugase ulična svetla pa da budem i u mraku. Tako da odmah svoju malu guzu smestiš u auto, sam da dođeš po mene na adresu koju ti pošaljem u poruci. Nemoj da sam čekala vise od petnaest minuta. Naglašavam, sam da dođeš.
Liam: Dobro ajde pošalji, moraš mi pričati šta se to desilo.
Malo ozbiljnijim glasom govori, a ja se u sebi zahvaljujem Atini što mi je njega dala na telefon. Mislim da niko od momaka nebi shvatio situaciju između mene i Harrya. On je bar prošao dosta toga, po pitanju devojaka. Još jednom ga požurujem i prekidam poziv...
Prelazim pogledom preko usamljene, jedva osvetljene ulice, u potrazi za Liamom koji je već trebao da dođe. Prošlo je oko desetak minuta. Stopala bez ikakvog poboljšanja trljam, nikakve pomoći. Definitivno mi je stala cirkulacija i to sve zbog onog poremećenog dečka. Šta mu se uopšte desilo? I kakva mu je venčanja Anne nameštala? Ma nee, izmišlja. Nije ona u stanju napraviti tako nešto, predobra je za to. U glavi mi se vrte još one njegove reči. Boli, da. Ne značim mu ništa, moram nekako da se pomirim sa tim. I ne, to nije bio samo jedan od ''lapsusa'' pa da bi mogao da se vadi na to. On je to stvarno rekao, videla sam mu u očima. Nikada toliko besa ali ujedno i iskrenosti nije izašlo iz njega, bar ne u mom prisustvu. Premotavam celu situaciju u glavi. Sve od izlaska iz stana njegovih roditelja, ali uvek se vraća onaj najvažniji deo, deo gde je spomenuo da mu ništa ne značim, avantura kaže.. Sve sam očekivala, ali ovo baš i ne. Posle njegove reči ''volim te'' kada mi je jednom prilikom rekao, sve oko sebe sam zanemarila. Na minut osetila se voljeno, da nekome istinski značim, da me on nikada neće ostaviti i dane mi ispunjavati takvim rečima. Ali ne, sve je bila laž. Brišem suze koje se već uveliko slivaju niz moje hladno lice, još uvek ne verujem.. U grudima me pritiska bol, koja je prvi put bila prisutna pri tatinoj smrti. Od tada nikad nije isto, ja nisam ista. Razumem ja da mnogo dece žive bez roditelja, ali meni je na neki način dosta teže. Delićem haljine koja je jedva prekrivala moja kolena, natapam hladnim suzama. Ispuštam uzdah koji sadrži u sebi sve moguće emocije. Pritom mi pažnju privlači jaka svetlost automobila koja se ubrzo širi ulicom i dolazi do mene sve brže i brže. Automobil se zaustavlja, iz njega izlazi dečko zabrinutog izraza lica.
Liam: Dobro si? Dođi.
Ostajem nepomična, noge nisam osećala tako da ne znam ni kako bi ih upotrebila. Okej, znam da dolazi septembar ali nisam ja kriva već Harry..Liam mi prilazi i hvata me jednom rukom preko ledja do ramena, a drugom ispod nogu. Čvrsto ga obavijam rukama. Nije me bilo briga da li su mi se u tom trenutku videle gaćice, nisam razmišljala, nisam se pomerala, protivila njegovom nošenju.
Ni jednog trenutka nisam pomislila da bi rekao da sam teška, jer sam po građi mala tako reći. Jedva da imam i pedeset kilograma. Ubrzo sedam u zagrejan auto dok pod nogama osećam samo blago grebanje. Prebacujem pogled na noge i vidim malo veću kesu ispod mojih nogu. Liam ulazi u auto i informiše me o čudesnoj kesi, koja predstavlja spas za moje noge.
Liam: Pretpostavljam da ti je hladno, imaš u kesi sve.
Tiho mu se zahvaljujem i iz kese vadim par malo debljih čarapa, duboke patike i to Atinine i teksas jaknu. Neće mi se slagati uz haljinu, ali me nije briga. Oblačim sve što je on doneo i obmotavam ruke oko sebe.
Liam: Pa, ispričaćeš mi šta se desilo?
Ispuštam uzdah i počinjem.
Ja: Ovako je sve počelo..
Evo ga 28. deo. Znam da nije bilo nastavaka skoro 2 meseca i imam opravdanje za to, ali nebitno.. Trudiću se da postavljam nastavke makar jednom u nedelji od sada. Pisaću redovno i ako nekoga zanima, počela sam sa pisanjem nove priče. Ima tu nekoliko delova, ali je neću objavljivati dok ovu ne završim. Hvala svima koji ste bili strpljivi da čekati ovaj nastavak i koji čitate priču. Vote i komentarišite obavezno, vaše misljenje mi mnogo znači! Uživajte u nastavku. Ly ❤
