Ljubav i mržnja |završena|

10. Navikni se

Đina

Na aerodromu smo. Upravo smo se ukrcali na let za Lokarno. Stjuardese nas vode do naših sedišta.
Sve što radim, radim mehanički. Zahvaljujem se, odgovaram sa "Da" ili "Ne"... Totalno sam odsutna. Moj život će se iz korena promeniti za svega par sati, a meni je nekako, svejedno. Iako to nije ono što sam ja želela, valjda će mi tamo biti dobro, tako svi kažu. Nisam htela da priznam mami, ali na ovo sam pristala samo zbog nje, da joj se nekako odužim za godine i godine truda, žrtvovanja i danonoćne brige. Neko bi rekao: "Pa to je majčina dužnost, nema potrebe da joj se odužiš" , ja ne mislim tako. Svaki put kad se setim situacija iz prošlosti naših života, dođe mi da zaplačem... Ona se uvek borila za nas, išla glavom kroz zid, trpela maltretiranje, a ovo je najmanja stvar koju mogu da učinim za nju. Da je poslušam.

Andrej je bio neobično tih. Za tih par sati vožnje, jedva da smo par reči razmenili.

Na aerodromu u Lokarnu nas je sačekao Andrejev drug, Lorenco. Tako veseo i pun pozitivne energije, ma pravi Italijan. Skroz mi je popravio raspoloženje.
Koliko vidim, njih dvojica su jako bliski. Pretpostavljam da Lorenco zna za testament i celu priču oko lažnog braka.

Dok smo putovali do odredišta, njih dvojica su ceo put pričali nešto na italijanskom i smejali se. Mislim da su pričali o meni, jer ipak razumem neke reči.
Tada,  uhvatih sebe kako posmatram Andreja.
Nikad ga nisam videla tako srećnog i nasmejanog. Nosio je belu košulju sa podvrnutim rukavima i bež pantalone. Pošto je bilo baš toplo, otkopčao je par dugmadi na košulji. Izgleda tako savršeno, a da toga nije ni svestan. Njegov taman ten i bela boja košulje, činili su kontrast koji se tako dobro slaže. Raj za oči.
Posle nekog vremena, primetio je da zurim u njega. Okrenuo se prema meni, blago se nasmejao i pomazio me po ruci. Priznajem, bilo me je malo stid što me je uhvatio na delu, ali ja prosto nisam mogla da skinem pogled s njega. Kao magnet. Iskreno, malo me plaši privlačnost koju osećam prema njemu, jer je sve ovo kratkoročno, a obećala sam sebi da ću držati distancu.

Najzad, auto je stao. Našli smo se ispred visoke kapije koja se otvarala kao u filmovima, preko senzora automobila.
U centralnom delu dvorišta, bile su posejane crvene ruže, mnoštvo njih, a pored njih letnjikovac ukrašen lampicama.

-Stigli smo - reče Andrej i pruži mi ruku da izađem iz auta. Ja se ljubazno zahvalim i pokušam da pustim njegovu ruku, ali on moju ne ispušta, već je drži i vodi me ka ulaznim vratima.
Kada smo ušli unutra, pričekala nas je neka devojka. Nemam blage veze ko je ona.

-Đina, upoznaj Antoniju. Ona je moja kućna pomoćnica - malo je premlada za kućnu pomoćnicu. Ja kulturno pružim ruku i predstavim se, ali ona je više bila zaokupljena pozdravljanjem sa svojim šefom. Nekako je previše oduševljena njegovim dolaskom za moj ukus, ali možda preterujem. Ipak ne poznajem mentalitet ovdašnjih ljudi.

-Ja idem da se istuširam, a Antonija će ti pokazati kuću. Sporazumevajte se na engleskom - rekao mi je tiho, poljubio u kosu i otišao.

Antonija je bila jako ljubazna prema meni. Moram da je pohvalim, odlično govori engleski.
Trenutno se nalazimo u salonu. Nameštaj je napravljen od masivnog drveta, a u sredini se nalazila ogromna kožna garnitura. Sve je bilo u braon, sivim i bež tonovima. Baš me podseća na enterijer u britanskim kućama.
Pokazivala mi je kuhinju i sobe na donjem spratu.
Kuća je toliko velika, pomislih izgubiću se u njoj.
Antonija je sve vreme pričala i objašnjavala raspored.

Otišle smo na gornji sprat. Tu je bila teretana, ogromni hodnik i par soba.
Ušle smo u jednu.
-A ovo je Vaša i gospodinova soba - rekla je Antonija.
U njoj se nalazi ogromoni francuski ležaj, ormar, ogledalo i par komodica. Bila je u sivo-belim tonovima. Jako lepo uređena i prozračna.