Ljubav i mržnja |završena|

19. Alkohol

"Patnje su naši najbolji učitelji. Čovek kroz suze vidi dalje nego teleskopom. Žalost bi morala biti učiteljica mudrosti."
Lord Bajron

Andrej

Prošlo je par nedelja od one kobne noći. Od tada sam se zatvorio i ne izlazim iz radne sobe. Utapam očaj alkoholom, istim onim otrovom zbog koga se sve i dogodilo. To je glavni i odgovorni akter, za sva sranja koja mi se dešavaju u životu, a sada ne marim ni za šta. Šta može gore od ovoga da me snađe?

Već satima gledam u jednu tačku na zidu. Osećam se tako prazno iznutra. Duša i telo su mi iscrpljeni. Izgleda, kad osetiš radost koja ti potpuno ispunjava svaki ćošak srca, ne uspevaš i ne umeš da se sa tugom izboriš, kada ti zakuca na vrata. Teško je...i to mnogo.

-Gospodine, jeste li gladni? Ništa niste okusili već par dana, ako tako nastavite, razbolećete se - Antonija oprezno ulazi u prostoriju, pričajući tihim glasom, kao da se plaši da ga povisi.
Nije mi do hrane. Nisam hteo ni da joj odgovorim, ali posle shvatim.. Ova devojka nije kriva ni za šta, nije u redu da se tako ponašam prema njoj, kao da je nema.
Samo sam skrenuo pogled, ne pomerajući glavu i odsečno je pogledao. Shvatila je da ne želim i da hoću da budem sam, pa se povukla.

Jedino što mi sada radi je mozak. Svu svoju preostalu energiju trošim kako bih se setio šta se dogodilo one noći. Misli se roje, kao u košnici.
Premotavam film u glavi po stoti put, ali sve mi je nekako, mutno, neiskristalisano... Sećanja mi naviru kroz flešbekove i isečke, koje sklapam u svojoj glavi, kao delove slagalice...

Mia ulazi u kuću, donosi mi neke papire koje treba da potpišem, jer neko vreme me nije bilo u firmi. Ovo je i ranije radila, tako da mi nije bilo čudno. Uveo sam je unutra i seli smo u salon. Ja sam potpisao te papire i dao joj ih, u nameri da ona što pre ode.
Ipak, bilo bi nepristojno, a da je ne poslužim nečim.
Ona je rado prihvatila i ponudila se da ode do kuhinje i donese nam nešto.
Malo sam se osećao kao da ovo radim Đini iza leđa, ali ništa se neće dogoditi.
Umesto kafe ili tako nečeg, donela je dve čaše. U jednoj je bilo vino, a u drugoj viski pretpostavljam. Stavila ih je na sto, uz reči da nazdravimo odličnom početku poslovanja s Rusima. Rejting nam se podigao za čitavih 12 mesta u drugom kvartalu tekuće godine.
Verovatno ne bi ovo uradila, da nije shvatila da Đina nije kući.
Ispijam čašu viskija naiskap i na prvu loptu osećam kako mi reska prozirno žućkasta tečnost prolazi kroz grlo, ostavljajući jak ukus alkohola na nepcima. Dugo ga nisam okusio ...
Ona je svoje piće već popila i posegla je za vlašom, dopunjavajući i meni i njoj. Pokušao sam da kažem da je to loša ideja, pokušao sam da se oduprem, ali sam popio i to. Mislio sam: "Neće mi ništa biti od malo viskija i vina"...
Sledeće čega se sećam je kako pokušavam da ustanem da bih Miju ispratio do izlaza, potom kako se teturam i obaram flašu i čaše sa stola...Onda, kako me ona podiže sa poda i kako mi otkopčava dugmad na košulji. Osećao sam da mi glava pulsira i da mi se jako vrti. A potom...potom,
mrak.

Ne sećam se ni kako sam dospeo u krevetu s njom, ni kako su one ruže iz buketa spremljenog za Đinu, bile pobacane svuda po kući, ni da li sam to uradio sa Mijom.
Kad god se prisetim, osećam ogromnu količinu besa u sebi kako bukti, jer jebeno, ne sećam se ničega! Mija mi je rekla da jesmo to uradili i da joj nije jasno kako se ja ne sećam. Ako je tako, ne mogu svu krivicu da svalim na nju...
Ne mogu da podnesem to!
Ustajem sa stolice i bacam čašu punu viskija u zid. Razbila se u paramparčad.
Kada se samo setim njenih očiju boje tuge kako su me gledale one večeri...srce mi se cepa.
Ona je otišla iz mog života, pokupila je sve stvari odavde, a onda nestala bez traga. Znam da joj je Đovani pomogao oko smeštaja, ali on neće da mi kaže gde je, ma neće ni da me sasluša do kraja...Krivi mene za sve..
Jedino što mi je ostalo od nje jeste
Jedna crvena ruža;
Poruka sa posvetom Zbogom i neka kombinacija brojeva i slova 458t5259i0000, za koju nemam pojma šta znači, ali saznaću;
I njena burma.