Toskana , ti i ja (ZAVRŠENA)

24 dio

Zaleđeno sam stajala dok me je moja takoreći majka grlila. Tu je naravno bio full paket naše "porodice". Moja majka,otac i njihov dragi Sergej,koliko ga vole trebali bi ga usvojiti.

- Tako mi je drago zbog vas dvoje,presrećna sam. Rekla je i stvarno se činilo da je srećna ali sa njima nikada nije sigurno. Lažno sam se nasmijala i sjela sam pored Ene.

- Baš ste sada banuli,a nije vas bilo mjesecima,neko bi pomislio da ste se razveli. Moja majka je odmah počela sa svojim podbadanjem. Da mi nije majka sad bih skočila i zadavila bih je.
Smiri se Gabriela, smiri se.

- Nee,samo smo imali puno obaveza. Pokušala sam ostati smirena,stres je posljednje što mi treba. Sergej me stalno posmatrao i u krilu mu je bila Ana. Te oči su nekada imale uticaj na mene ali sada je to prošlo doba.Da saznaju šta je bilo između nas dvoje mislim da bi odmah počeli da mi sole pamet i da ga brane. Sada mi najmanje trebaju njihove kritike.

- Žao mi je samo što si bila prisiljena na to. Moj otac je hladno rekao i prjeteći je pogledao u Marca. Kako se samo usuđuje,a on je krio istinu od nas cijeli život.Ne mogu ovo više da trpim,nerviraju me.

- Mislim da je vrijeme da krenemo. Bijesno sam pogledala u mog oca koji je imao samo trunku pokajanja koja nije bila dovoljna da poklopi ovo.

- Gabi izvini nisam mislio tako. Pokušao je da mi uzme ruku ali sam se izmakla.

- Da,mislio si i te riječi više ne možeš vratiti. Žao mi je što je moralo završiti ovako. Doviđenja. Krenula sam prema vratima ali mi je još nešto palo na pamet.

- I da,još nešto. Nemojte ni pomisliti da mi se približite,vi više kćerku nemate. Imali ste toliko šansi i sve ste ih prokockali. Stvarno mi je žao zbog ovoga ali drugačije očigledno nije moglo da se završi. Izjurila iz kuće i Marco me pratio u stopu. Bez riječi sam ušla u auto i odmah smo krenuli. Nismo progovorili ni riječ,ni tokom vožnje,a ni kad smo stigli kući. Bila sam ljuta i nije mi bilo do razgovora. U sobi sam konstantno razmišljala da li je bilo drugog načina ali nažalost ga nisam mogla naći,porodica mi nije normalna. Odspavala sam malo i smirila sam se, sada malo racionalnije razmišljam,valjda.

Spustila sam se niz stepenice u kuhinju i tamo je bio Marchello.

- Ko nam je to ustao? Šaljivo je pitao ,a meni nije bilo do života.

- Začepi! Idalje sam bila bijesna i nisam se htijela iskaliti na njemu.
Nesvjesno sam počela da plačem i on me povukao u zagljaj. Od njegove strane sam osjetila razumjevanje i tu nekakvu bratsku ljubav.

- U redu je smiri se,sve će biti u redu. Izvukla sam se iz njegovog zagrljaja i obrisala sam suze.

- Hvala ti. Ponovo sam ga zagrlila i nakon toga sam se vratila u sobu. Zalupila sam vratima i sjela sam na krevet.Pažnju mi je privukao papir na Marcovom jastuku. Uzela sam ga jer moja radoznalost nema mira.

" Budi spremna u 19 h,vodim te na jedno posebno mjesto. Volim te."

Opaaaa,pa nekakvo iznenađenje nam se sprema,jedva čekam.Neodlučno sam izabrala haljinu i spremila sam se. Spustila sam se niz stepenice i on je veċ bio tamo. Čini se da me čekao duže vrijeme.

- Ovo je vrijedilo čekati. Povukao me prema sebi i poljubio me. Ispreplitao je naše prste i povukao me izvan kuće. Uveo me u auto i startovao ga je.Vozili smo se dugo i već sam se smorila.

- Jesmo stiglii?? Pitala sam iznervirano,moje strpljenje je bilo pri kraju i burno sam reagovala.

- Samo da znaš krenula sam sa tobom da se smirim,a ne da mi izvlačiš živce,tako da...

- Stigli smo. Zaustavio me u pola rečenice i izašao je iz auta. Kao džentlmen mi je otvorio vrata i iznenadio me. Pružio mi je svoju ruku i stavila sam svoju na njegovu. Polako smo išli plažom i bila sam zapanjena. Svuda oko nas su bile svjećice i tek sada sam shvatila gdje smo.

- Znaš gdje smo?Pitao me sa osmjehom.

- Da,ko bi zaboravio. Prisjetila sam se dana kada sam ga upoznala i kada sam ga nasamarila. Stvarno mi dođe da se počnem smijati na sve to. Šta sam mu sve radila i ipak je ostao uz mene. On je taj koji me je oživio i dao mi slobodu. On je taj koji me naučio kako da volim.
On je moj život.

Mišljenja.😊

❤❤❤