Toskana , ti i ja (ZAVRŠENA)

17 dio

Gabriela P.O.V.

Jaoo pa već je jutro,sigurno sam pola dana prespavala i još sam u dnevnom boravku. Koliko je sati? Ma svejedno mi je,nemam gdje da idem iz kuće,a i smor mi je. Okrenem se na drugu stranu i nastavim spavati. Pljusssssssss. Mlaz vode se prolio po meni,jao onome ko je ovo uradio.

- Ubiću teeee! Brzo ustajem i gađam ga jastukom. Marchello,naravno ko bi drugi ovako nešto uradio.

- Dolazii ovamoooooo! Obećajem ti da ćeš imati bezbolnu smrt ako se odmah predaš! Bijesno vičem i trčim za njim kroz kuću.

- Uhvati me ako možeš. Zaigrano je rekao,a to me izazivalo. Jurili smo kroz kuću muhe bez glave.U trenutku kada je pomislio da mi je pobjegao zalila sam ga sa prvim što mi je palo pod ruku.

- Brate što baš viski zar nije bilo ništa drugo? Upss,koliko sam smotana.

- Bilo mu je suđeno,šta ja tu mogu. Okrenula sam se i uzela sam telefon. U kuhinji je bio ostavljen doručak pa sam odlučila da jedem ali prvo sam se presvukla. Polako listam na instagramu i smaram se maksimalno.Malo sam se dopisivala sa Jacquesom,fin momak baš je pravi prijatelj. Jedem ovaj doručak ali brzo mi se ogadio. Polako ustajem da idem možda odgledati neku seriju ali moj telefon ima nešto protiv toga.

" Naš omiljeni restoran za 10 minuta. Požuriiii."  Helena i njeni hormoni,poludjeću uz nju. Brzo se spremim i pojurim autom prema restoranu.

Čekala me unutra i jela je nešto,pa naravno ona uvjek jede,a posebno sada. Čim me primjetila ustala je. U trenutku kad sam joj ugledala stomak u meni je sve puklo,blago rečeno bila sam na rubu suza. Lažno se nasmješim i sjednem pored nje.

- Kako je bebica? Pokušavam da ubijem ovi tišinu dok ona jede.

- Odlično,beba je super zdrava. Još samo 5 mjeseci i naš mali Sergej dolazi. Presjeklo me ovo Sergej,možda da njega nije ni bilo sve bi bilo u najboljem redu.  Heleni još neću ništa reći jer tako je srećna,a i ne bih da joj poremetim trudnoću.

- Hoćeš ga dotaknuti. Kaže mi pokazujući na svoj stomak. Ja samo klimnem glavom i nesigurno stavim svoju ruku na njen stomak. Kada sam osjetila udarac nisam mogla više izdržati.

- Izvini me na momenat. Otrčala sam u toalet i počela sam plakati. Zašto,zašto Bože i ja ne mogu biti srećna? Zašto si mi oduzeo sve? Zašto je život tako okrutan? Zašto si mi pretvoro najljepši san u noćnu moru?Ova pitanja su mi se vrtila u glavi,a nisam imala odgovor ni na jedno. Plakala sam i plakala do posljednjeg atoma snage. Na kraju sam se nekako smirila,popravila sam šminku i izašla sam. Helena ništa nje primjetila,hvala nebesima.Nasmijano sam izmislila neko izvinjenje i otišla sam. U autu sam se ponovo sjetila svega i počela sam razmišljati. Svima bi bilo bolje bez mene,Marco bi bio srećan sa drugom,imao bi dijete, ne bih više nikome unosila stres u život,a pogotovo njemu. Sve bi bilo jednostavnije bez mene. Sve, ali bš sve. Počela sam ponovo plakati i vid mi se zamaglio. Osjetila sam blago podrhtavanje i pokušala sam vratiti auto na put ali bilo je kasno. Pad je bio neizbježan,a ja sam se pomirila sa sudbinom kakva god da je.

Marco P. O. V.

Napokon kući. Hvala ti Bože,poludio bih da sam ijedan sekund duže slušao o Norveškoj ,Danskoj,Rusiji....bla,bla,bla.... Napokon mogu da uživam u miru i tišini sa svojom malenom. Krenuo sam da se penjem uz stepenice kada me zaustavio Nick.

- Gospodine... Imam nešto da Vam kažem. Govorio je zadihano i isprekidano.

- Gospođa je imala saobraćajnu nesreću i nažalost... Štaa? Nisam ga dalje slušao,nisam ga mogao slušati. Cijeli svjet mi se srušio pred očima,moja Gabriela,moja Gabi. Zašto prokleto ne možemo biti srećni,zašto. Zašto se sve okrenulo protiv nas,a posebno ovaj život.Pojurio sam prema bolnici samo da vidim njeno nasmijano lice i da pokušam da uvjerim svoj mozak da je sve ovo samo san. Proklet da sam ako joj se nešto još gore desi,neću moći živjeti sa tim. Ja sam kriv za sve ovo,da me bar nikad nije upoznala,bila bi srećna. Ulazim u bolnicu i jurim prema operacionoj sali pošto znam gdje je. Tamo su već bili njeni roditelji ,Relja i Helena. Svi su bili u groznom stanju i niko nije obraćao pažnju na mene osim Helene. Odmah je ustala i onako uplakana mi je skočila u zagrljaj.

- Oprosti, ja sam kriva,da je ostala sa mnom ništ... Brzo je pričala ali ja sam je zaustvio.

- Stani,smiri se ti ne bi trebala da budeš ovdje. Trudna si,a stres nije dobar za dijete.

- Ena hajde da idemo kući i sutra ćemo opet doći. Relja ju je odveo sa sobom i otišli su čini mi se van bolnice. Ja sam onako uplakan i potresen sjeo na prvu stolicu. Pokušavao sam da se smirim ali mi nije pošlo za rukom.

- Sestro Ana,zovite doktora De Leroux odmah. Iz operacione sale je izletjela neka djevojka niske građe i crne kose,vjerovatno je neka doktorica. Ja sam poskočio i tuga i bjes su počeli da se mješaju. Ko god joj je ovo uradio ima da pati u najgorim mukama.

6h kasnije

Napokon su završili ali stanje joj je još uvjek nestabilno. U komi je i nisu sigurni kada će se probuditi,možda za par dana,a možda za nekoliko godina. Na kraju sam saznao i šta joj se zapravo desilo. Doktor je rekao da je imala nešto kao nervni slom i nije mogla da se kontroliše. Ja sam kriv za sve. Ja sam kriv zbog toga što smo izgubili dijete, ja sam kriv zbog ovoga i kajem se ,ali vrlo dobro znam da mi kajanje neće pomoći. Evo došao je neki poseban doktor iz francuske ali nisam ga još sreo,navodno je najbolji. Samo se nadam da će ona preživjeti i živjeti srećnim životom ,pa makar to bilo bez mene. Ušao sam u njenu sobu i prizor me zatekao.

- Tii? Šta ti radiš ovdje?!Šta ovaj plavušan radi ovdje.

- Izvinite gospodine Morri,ja sam Jacques De Leroux ,sudjelovao sam u operaciji Vaše supruge. Od sada sam ja nadležan za njeno stanje. Samo malo on je sada njen doktor. Ne sviđa mi se nimalo,nisam mogao ni da ga gledam ,a kamoli da pričam sa njim.

- U redu,uradite šta trebate i izađite. Rekao sam oštrim tonom ali njega to očigledno nije puno dotaklo. Ubrzo je završio i izašao je bez ijedne riječi. Sada sam sam sa njom i bolno mi je gledati je ovakvu. Sjeo sam pored kreveta i uzeo sam njenu ruku u svoje.

- Znam da sam ti trebao posvetiti više pažnje i žao mi je. Da sam bar znao koliko patiš ne bih te ni trenutka ostavio samu. Da bar. Kriv sam za sve,priznajem i boli me to što sam ti uništio život,a mogla si biti srećna da se ja nisam upleo. Ne znam da li ćeš mi ikada moći oprostiti ili me voljeti ali samo te jedno molim otvori oči i pogledaj me,udari me ,izderi se na mene bilo šta samo se probudi. Molim te. Samo otvori oči i budi srećna pa makar to bilo i bez mene. Zastajao sam dok sam govorio jer suze su me gušile i nisam se mogao zaustaviti. Boli me duša,jednostavno moram joj ovo reći pa makar da me ni ne čuje,moram.

- Samo jedno uvjek znaj i nikad nemoj zaboraviti da ću ja uvjek pripadati samo tebi jer ...Volim te malena. Ove dvije obične riječi su bile dovoljne da se raspadnem do kraja. Nikad nisam plakao,niti ikome pokazao kako se osjećam ali ona... Ona me promjenila. Evo sad da traži da joj iščupam svoje srce,ne bih razmišljao ni trenutka. Osjećam kako mi san pada na oči i samo se naslonim pored kreveta i dalje držeći njenu ruku. Ipak je istina,ljubav boli.