Toskana , ti i ja (ZAVRŠENA)

29 dio

Marco P. O. V.

Nekako sam uspio da se istrgnem iz njihovih ruku i izjurio sam van kuće. Startovao sam auto i maksimalnom brzinom sam jurio da bolnice. Moram da vidim njeno prekrasno lice još jednom,moram da se oprostim od nje i našeg sina koliko god mi to teško padalo.

- Za sve si ti kriv,da joj bar nikada nisi ušao u život. Govorio sam sam sebi dok sam bio na ulazu u bolnicu. Projurio sam pored recepcije i u tom trenutku me zaustavila neka medicinska sestra.

- Gospodine,izvinite ali ne možete ići bez dozvole dok... Zaustavio sam je u pola rečenice i počeo sam da bijesnim.

- Slušaj me mala ako mi odmah ne pozoveš onog doktora Parania,ima da zatvorim ovu bolnicu i niko od vas više nikada neće moći da se zaposli! Da li sam bio jasan!? Sada ga odmah zovi! Iza mene se začuo nečiji glas.

- Izvinite gospodine Morri, ja sam dr. Parani. Molim Vas pođite za mnom. Bez ijedne riječi sam krenuo za njim i nisam bio siguran da li sam spreman za sledeći prizor. Ušli smo u jednu prostoriju i na stolu se nalazilo njezino bezživotno tijelo prekriveno bijelom plahtom. Podigao je plahtu sa nje i došlo mi je da zaplačem. Lice joj je bilo uništeno do neprepoznatljivosti.

- Ko joj je ovo uradio? Pitao sam bijesno,a on je pokušao što staloženije da mi odgovori.

- Druga gospođa je gore sa dr. De Lerouxom. Druga gospođa? Sigurno je ona kučka Dilara. Idem da je ubijem odmah,uništila mi je život. Pojurio sam prema gore i zatekao sam Jacquesa sa nečim u rukama,a tada sam začuo plač. Ušao je u sobi i pošao sam za njim. Kada sam ušao kao da mi je kamen pao sa srca.

- Marco.

Gabriela P. O. V.

-Gopođo da li me čujete. Čujem kako me doziva nečiji glas i polako otvaram oči. Osjetim bol u stomaku i blago jauknem. Pored mene je stajala malo starija gospođa i pomogla mi je da izađem. Nakratko sam okrenula glavu i ugledala sam Dilaru bez ijednog znaka života. Ponovo sam jauknula od bola.

- Pođite za mnom,vodimo Vas u bolnicu,nekome se žuri da Vas vidi. Nasmijala se i ubrzo smo se našle na putu za bolnicu.

U bolnici su me pitali koga da zovu ali ja nisam mogla izgovoriti niti jednu jedinu riječ kao da sam od šoka izgubila moć govora. Napokon je sve završilo,sve je u redu. Napokon sam držala svog sina u rukama. To malo stvorenje je previše ličilo na svog oca,a tada se i on pojavio na vratima.

- Marco. Prišao mi je sa osmjehom ali sam primjetila njegove natečene oči. Kleknuo je i uhvatio me za ruku.

- Plakao si? Zabrinuto sam pitala,a njega kao da je to pogodilo. Sagnuo je glavu i prošaputao je.

- Mislio sam da te više nikad neću vidjeti, da sam te zauvjek izgubio. Teško je ovo izgovorio ali je nastavio.

- Ali sada sam siguran da te više ne puštam. Poljubio me u čelo i tada je prebacio pogled na Davida. Polako ga je uzeo iz mojih ruku i počeo je nešto da mu šapuće. Bio je lijepo znati da će sve biti u redu i da ti niko ne može ništa. Zapravo bilo je lijepo znati da te neko voli i da će tako biti zauvjek.

( .....)