Beg

Dva

Već sam narednog jutra zažalila. Kako sam ustala i pristavila lonče da skuvam preko potrebnu kafu, zažalila sam.
Shvatila sam da sam prihvatila da izađem na piće kako bih upoznala društvo, ni manje ni više nego sa nekim od koga me podilazila mučnina. Ne volim te takve muškarce, stvarno su mi odbojni. Dečački kezovi, frizurice... Shvatila sam da je verovatno depiliran svuda gde to ne treba biti, takođe, zaključila sam da je on lokalni Don Žuan, ili barem u pokušaju!
Onda, sledeća stvar zbog koje sam zažalila je ova kuća koju smo odabrali. Prvi komšija i vlasnik iste je da ti pamet stane kontrast čoveku koji se pali na o Kneže, to... Kneže!
Neko ko je više moj tip i koji je ispario čim sam rekla da kuću uzimam!
Zažalila sam, jer sam ispala poslednja paćenica, barem u njegovim očima!

Kaći sam sledećoj skuvala kafu, pije sa šećerom, Andrija je nije pio. Nas dve smo imale ritual još od njene srednje škole da obavezno pijemo prvu kafu zajedno.
Andriju smo uvek ostavljale da se naspava, da nam ne šteti vreme koje je samo naše.
Petar, neka mu je teška crna zemlja, obično nije bio tu ujutru. Ili ode na posao pre nego što svane ili s posla ni ne dođe kući.

"Miriše divno..."

"Aha, sad mi kaži, sviđa ti se?"

"Da ne znam da hoćeš da otvoriš hotel, ne bi se premišljala, zahtevala bih da otkupimo baš ovu kuću. Blizu bolnice, za čas sam na poslu. Čak je sve nekako uz guzicu, i ti bi mogla ponovo da radiš!"

"Slušaj Kaća..."

"Nemoj ti meni, Kaća. Mama, možeš ako želiš. Znam da ne želiš, da je došlo vreme da radiš ono što voliš. Ne krivim te i meni je bilo dosta. Znaš, poslednje pet godine su bile posebno teške, a nisam baš bila slepa da ne vidim."

Zato je Bog stvorio ćerke. I sinove, ali oni nisu bili uvek otvoreni. Ćerke su bile tu da podrže, nauče i naravno, u ljubavi počine iste greške kao i svoje majke.
Obećala sam sebi, posle svega, moja će ćerka biti pametna!

"Želim taj hotel. Znaš, kada se okreće novi list, beži se od poznatih obrazaca ponašanja. Ne želim da budem pravnik, pravni savetnik, čak ni advokat. Ne znam zašto sam deset godina provela kao idiot u birou kod Mitića, ali jesam. Sada želim da budem ugostitelj i to ću da uradim. Zamisli da kao ona iz one knjige koju si čitala odem na Aljasku da upoznam grizlija?"

"I upoznaš zgodnog šerifa koji te na kiti nosa? Ne bi ti bilo loše, u književnom smislu, mislim!"

Da, Bog je stvorio ćerke da ponekad svojim majkama pokidaju živce!
A Kaća je bila majstor da kaže nešto i prođe nekažnjeno!

"Hajde, idi tamo i molim te nemoj da se prervoriš u ovaj malograđanski stereotip. Molim te! Znači, nema romanse među kolegama, lekarima, šoferima..."

"I bla bla! Mama, mnogo knjiga čitaš, treba malo da živiš. Hoćeš li večeras na to famozno piće?"

Kud joj rekoh za Don Žuana?!?

"Ne znam, nisam mu dala svoj broj telefona!"

"Meni se čini da hoćeš", kaže mi, pa mi prstom pokaže ka prozoru i automobilu koji se parkira pred kućom.

Da, zaboravila sam. Ovde se dešavanja prepričaju brže nego što se širi šumski požar.
Iz automobila izlazi plavi div, jesam li rekla da je ipak zgodan?
Korača nogu pred nogu i dolazi do ulaznih vrata.

Pogledam na sat, još nije osam, Kaća radi od devet, zašto je Don Žuan ovde?
I zašto, dođavola, ne zvoni na vrata?

Kaća mi se smiška. Ne smeje se, ne smešu se, već nešto između, na sitno, podrugljivi. Krajičkom usne...

I famozno zvono se napokon oglasilo!

"Verovatno je priveravao svoj dah! Ne, ne, ponovo je pročitao govor, kako da ti prisrupi!", Kaća je vrlo kreativna kada su drugi ljudi u pitanju, a ja jr pogledom molim da ućuti!
Ako ne ućuti, upišaću se od smeha!