Beg

Četiri

Dani kao dani, lenjo i sporo prolaze, ali jednostavnost života ne mogu da promene.
Šta je to, jednostavan život?
To je barem lako!
Treba ti tvoja mirna luka, stan ili soba u kojoj zanoćiš. Treba ti taman toliko da jedeš, da preživiš, a sve ostalo je u sitnicama. Malim stvarima.
E, kada bismo se šalili!
Jednostavnost življenja ogleda se u samo jednoj stvari, a to je izbor.
Ako imaš izbor da isplivaš na površinu, iskoristi ga. Ako osećaš kamen vezan za nogu, odseci ga. To je jednstavnost življenja, ali za taj jednostavan život, treba ti hrabrost...

Dve nedelje kasnije, dve nedelje nakon što sam upoznala Kneza i sa njim popila piće, ponovo se sastajemo. Nisu papiri u pitanju, u pitanju je samo puki dogovor za odlazak na pivo i pecanje.
Zašto me to pecanje asociralo na kecanje, nije mi jasno, ali u kući na jezeru, već sam imala desetine radnika.
Naravno, meni je to ulivalo neku sigurnost, a njemu nije smetalo.

"Vidim da napreduješ!"

"Hajde da te sprovedem, arhitekto!"

I jesam krenula da ga sprovodim kroz adaptirano prizemlje.
Kuća je proširena, još malo, ali samo sa zadnje strane koja se ne vidi iz pravca puta kojim se dolazi. Osnova, prizemlje je proširena taman za toliko da se izvede velika terasa na koju se izlazi iz tri sobe. I sve međusono su pregrađene zidom.
Proširenje koje smo napravili iskorišćeno je da se naprave tri spavaće sobe i jedno kupatilo pride, a već postojeće dve sobe iz prizemlja biće moj kabinet.
Kakav sam ja rukovodioc bez kancelarije?

"Odlično!", prozborio je videvši momaka kako izvozi šut iz prizemlja, "Jesu li uradili dodatni temelj?"

"I statiku! Ne brini, projekat je napravljen pre nego što sam došla!", odgovorim, priđem frižideru i iz istog izvučem dva piva.

"Zašto si se onda majala sa urbanizmom?"

"Da ne bude fali mi jedna papir kada sve završim i rešim da okačim tablu"

"Kakvu tablu", pita me i već vadi štapove za pecanje iz ranca.
Ja sam svoje štapove već položila na dok.

"To je tajna, Kneže!" smeškam mu se, shvatio je. Nikada ga ne bih nazvala Kneže, ni u ludilu, da nismo raščistili u startu. Prijatelji i ni sekund više.

Ćitali smo. Našla sam sagovornika u ćutanju i to mi je odgovaralo...

"Pomozi mi, grize", ustala sam s doka pokušavajući da savladam neku pomahnitalu živuljku, noge su mi mokre, a dok klizav. Dok me Igor drži za ruke i pomaže mi da povučem bolje štap, okliznemo se oboje, te padnem preko njega.
Štap mi isklizne iz ruku i otide negde u nepovrat...

Baba za štap, deda za babu iščupati ribu ne mogu...

"Ode večera!", tužna sam. Prvi put sam na ovom jezeru rešila da pecam i ostadoh bez ulova.

"Srećom, ima frižider!"

"Aha, vrške pun pivom. Kad smo kod piva..."

Igor se podiže sa doka, mokra mu guzica od pada i kreće do kuće, po novo pivo.

Zašto ne mogu da se zaljubim u tako nekog? A? Zašto čekam da budem oduvana s planete jednim pogledom, zaleđena u vremenu jednim dodirom, zašto težim bajci?
Zašto?
Onda se setim, moje prvo sve mi je odnelo to sve sa sobom, onog dana kada je umro...

Još jedna noć... Šanel pet je pobednik, znam to, a ja sam ovde sama.
Treći sat držim telefon u ruci i oklevam da pozovem oca, da dođe po mene i decu i odvede nas... Negde! Treći sat, a onda se setim da je polovina ovog stana moja, druga polovina njegova, a sve je dečije! I znam da me otac svakako ne bi odveo, ali bi me možda... Posavetovao?
Nisam pametna.
Skupim napokon snage i pozovem broj, javlja se Marija i ja je bojkotujem.

"Otac mi treba!"

"Evo", je jedino što kaže...

"Vara me!", kažem ocu.

"Pa šta? To si odavno znala, zar ne? I šta ćeš da uradiš? Da praviš skandal? Nije ni prvi ni poslednji, niti si ti jedina!"

"Zašto li sam te u opšte zvala, ti nisi roditelj! I šta ti znaš, u opšte o braku,  majka mi se nije ni ohladila u kovčegu, ti si doveo ljubavnicu da mi bude maćeha!"

"Izvini se!"

"Neću!"

Znala sam da sam ga tada poslednji put pozvala. Duboko u svom srcu sam u to verovala.
Ali sam se nadala da će pobediti ljudskost u mom ocu, da će mi nekako pomoći. Da će me podržati u odluci ili mi ponuditi rešenje.
Ali nada je ništa spram stvarnosti, a samo u mašti sam mogla da imam normalnu porodicu.

"Znaš, bio sam zaljubljen u Sonji. I ona u mene, ali zaljubljenost je stanje uma, kako kaži, a ona me nije volela dovoljno jako da se odupre tuđim željama. Tako, ona je sada majka troje dece i služi kao trofej nekom tipu kog je tata birao, a ja sam sam. Ni jedna nije bila Sonja i sve su bile Sonja. Ni jednu nisam pogledao zaljubljeno i sve sam ih gledao kao proračunate..."

"Kad smo kod otvorenih karata", kucnemo se flašama "Nakon mog muža ostala je žestoka praznina.".

"Volela si ga toliko?"

"Naprotiv! Mrzela sam ga toliko da sam se osećala prazno! Nisam imala šta više da mrzim!"

"Emilija...", uzdahnuo je i desio se onaj klik!
Ne klik da smo sada srodne duše koje će se zavoleti, ne... Onaj klik koji je rekao da smo se kao prijatelji pronašli u boli.

Još po jedno pivo na obali jezera dok se iza nas čuje hilti bušalica, i nije nas briga.
Zanemarili smo pecanje i uz kviz dva..deset pitanja otkrivali smo jedno drugom gadne tajne.

"Znači, Petar je bio..."

"Poput tebe. Zavodnik koji prima sve na kurac! Ups, jesam li ja to rekla kurac? Da jesam...", kikoćem se i nije me briga.

"Hej, pa ne dam ja svog drugara svakome!"

"Dao bi ga meni?"

"Odeskao bih ga za tebe!"

"Pa šta će mi odsečen, meni treba tvrd!"

Da, definitivno je vreme da prestanem da pijem pivo!
Lupetamo gluposti i smehemo se...

"Mama?", Kaća me doziva, a iskreno nemam snage da ustanem sa zemlje. Ni Igor nije bolji, on me šije sa dve flaše više.

"Prisutna!"

Odmahuje glavom jer mislim da sam se usvinjila. Onako, propisno.

"Hajde, vozim vas u grad. Ispali su neki problemi..."

Da znam gde se prijavljuju patenti za izume, ja bih prijavila najnoviji.
Magična reč za otrežnjenje je svakako Problem, Volim te i Trudna sam. Definitivno sam shvatila da to pali kod muškaraca, a sada je upalilo i kod mene.
Alkohol je izvetreo, a ja se zamislih šta je probkem!

"Mama, polako, sada me plašiš. Ne žuri toliko, trebaš mi normalna."

"Šta se desilo?"

"Deda je u bolnici!"

Odmahnem glavom, Rade nije zaslužio da ga pogledam, pa se vratim na zemlju.

"Nije Rade mama. Deda Mići nije dobro!"

E, to je već bio drugi padež!
Oca sam pronašla u Petrovom ocu, pomoć i podršku u njegovom naručju. Mnogo puta za previše godina, on je umeo da me pomiluje i uteši onako kako treba....

"Igore, može da te ostaviomo kod nas kući?"

"Odgovara, mada ovde sam došao autom."

Ne slušam ga, otvaram mu zadnja vrata, sedam pored njega i krećemo. Idemo!
Moramo...
Mića zaslužuje to...

💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Trepkam, trepkam...