Beg

Petnaest

Vrućina koja mi svakako ne prija naterala me je da se vrtim po krevetu i šutiram sve što me greje.
Jedino što znam je to da ćebe svakako ne govori.
A ovo se ćebe tako buni, tako je bezobrazno, ovo me ćebe psuje.
Otvorim jedno, ono manje krmeljivo oko i kroz mrak vidim da je zabrinut. Oči su mu se namrštile, obrve skupile. Čudi se i zabrinut je u isto vreme.

Grli me jako i više ništa ne govori, dok mu rukom prelazim preko lica uveravajući se da je stvaran....

***

"Zašto odlaziš?", pitam pokrivena do brade, dok ga gledam kako se oblači.

"Prvo, moram na posao, a drugo... Ako ostanem izložiću te različitim pričama."

"Svi znaju, a reč im nisam rekla", povređena sam. I te kako jesam...

"Nagađaju, Ema. Samo nagađaju. Većina njih ne zna gde je šuplje, ali zato zasigurno znaju šta je Jana skuvala ili o čemu ti razmišljaš. Razumeš? Ema, dajem ti vreme da prihvatiš ideju o nama, posle će biti drugačije."

Uzašao je kako je i došao.
Kroz prozor, jednim potezom i ćao!

Tek što je svanulo, a sviće užasno rano u ovoj ravnici, odmorna sam i nisam. Fizički mogla bih da istrčim polumaraton na štiklama, verovatno, ali sam zato mentalno izmorena. Stalno razmišljanje, premišljanje, vaganje. Stalne odluke i izbori i sve prepreke koje izniču poput pečuraka me uništavaju.
Ubijaju.
I verovatno je Adam u pravu, čim mi daje vreme. Treba svariti činjenicu da postoji neko s kim, ako ništa drugo, delim krevet.

Sunce je milovalo dnevnu sobu i subotnje jutro je bilo i više nego prijatno. Kafa mi je legla, tišina mi je prijala, sve mi je bilo potaman u odnosu na prethodni dan, kada sam rešavala sopstvene, ali i tuđe životne probleme, kada sam slušala tinejdžerska opravdanja za tuču, kada sam...
O, Bože, takvo je radno vreme jedne majke. Samohrane. Udovice.

"Pa ti si budna?", čujem glas koji dolazi iza mene i smešim se.

"Jesam. Vruća je ringla, stavi kafu za sebe."

Kolač koji mi je nekoliko dana ranije ostavljen kao tajmer za razgovor, naravno da nisam pojela.
Ali ga se dočepala Kaća i ne sačrkavši da išta kažem, u dva ga zalogaja progutala.

"Nisi izašla sinoć s dvojkama. Zašto?"

"Zato što mi se nije izlazilo", odgovorum i tek onda obratim pažnju na Aleksu.

Ovo nije Aleksa u zelenim bernudama i beloj majici, čupave smeđe kose. Ovo nije Aleksa sa kožnim narukvicama na rukama, ovo je sasvim drugačiji Aleksa.
Sivo odelo, rekla bih po narudžbini, bela košulja, sako u rukama i tregeri. Tregeri?
Savršeno su se uklopili sa cipelama u stilu filmova o "Poslednjem Donu". Jedino to je kvarilo kompleran utisak bio je izostanak šešira, ali verujem da bi taj šešir pokvario njegovu strogo sređenu i zalizanu kosu.
Izgledao je veoma poželjno. Užasno privlačno, ali meni odbojno. Nisam ljubitelj "Donova", ali ni uglađenih muškaraca.
A ovaj preda mnom je uzgledao upravo tako.
Poslovno.

"Ja jesam, ali nedostajala si im sinoć, čisto da znaš.", namrgođen je, to znači da se Sara nije ponašala baš u skladu sa njegovim željama.
Ne mogu ja baš svima da budem mama.

"Večeras izlazim, toj nekoj Nini je rođendan, slegnem ramenima, gledam u Aleksu i izbegavam slona u prostoriji.
Pitanje gde je krenuo.

"Slušaj, neće me biti neko vreme. Imam posla, tako da putujem kroz dva sata. Ovde sam iz tri razloga. Prvi, pazi na Saru. Drugi, pazi na Kaću i treći... Aman, daj Adamu šansu!"

"Ti si mu neki advokat?"

"Ne, on je moj veliki brat! Slušaj, biće vremena za priču, za sve vrste razgovora. Sada nemam vremena, pa te molim. Ako ima i malo šanse da vas dvoje imate normalnu vezu, daj mu šansu. Ne beži. Ako misliš da ne vredi, reci mu, jer ne želim da ga slomiš. Učini mi toliko, važi?", spustio je usne na šoljicu s kafom i značajno me pogledao.