Beg

Dvadeset

Možda sam u nekom trenutku razmišljao o Emi na način da treba da greje moj krevet. U onom trenutku kada sam je upoznao, kada sma video te divne noge zrele žene pod letnjom haljinom.
Možda sam želeo te noge oko svog struka, ali ubrzo su mi te iste noge pokazale kako se stoji stabilno na zemlji.
Ona je bila stabilna, svesna svoje nemoći i u tome se ogledala snaga i hrabrost.
Izbegla je da potone u brodolomu koji joj je život namenio, podigla je glavu iznad nivoa vode i krenula dalje.
Ona kaže pobegla, ja kažem pobedila.

Ne kažem da mi nije bila fascinantna. Jeste, ali mi je bilo draže što mi je rekla kako u njoj mogu imati kompanjona za pivo i pecanje, nego da je tu noć bila kompanjon za ubijanje dosade.
U njoj sam možda video Sonju, možda i nisam, jer sam ubrzo progledao. I nikada me nije nazvala Kneže, kako su me ostali zvali, bio sam Igor, bio sam svoj.

Telefon neumorno zvoni i zvoni i ne prestaje, a ja sam na satanku koji me uspavljuje.
Napokon vidim Emino ime i setim se kako je dan ranije sredila onu malu Anu. Brzo i precizno.
Jeste mi pokvarila plan da je obradim na haubi automobila kasnije tog dana, ali mislim da joj ipak trebam zahvaliti. 

"Izvinite, hitan je poziv!", kažem i javim se na telefon.

"Molim Emili?"

"Nije Ema, Andrija je. Ne mogu da dobijem Adama, ne znam gde je, a mama je komirana. Rekla je da je boli glava!"

"Dolazim, pozovi Aleksu!", kažem i prekinem vezu.

"Molio bih da pribavite svu dokumentaciju i saglasnosti, onda možemo da razmotrimo dozvole."

"Ali, mi smo mislili da sve završimo sad!", žena stednjih četrdesetih mi se uvija u stolici, njen suprug sedi pored nje.

"Ne može sve odmah i sad. Hoćete da na tri placa podignete tri zgrade. To prvo ne može, rekao sam am. Tri placa su za jednu stambenu zgradu. Uzmite dokumentaciju i spremite ostatak, pa da vidimo šta može da se uradi", nisam glup, zgrade niču, ali ne niču parkirališta.
Znam da će biti dobro za grad, ali ne i za stanovnike.

Hrlim brže bolje ka Eminoj kući istovremeno pokušavajući da dozovem Adama i Aleksu, ali ne ide. Neka me strepnja drži, strah me je. Tri meseca je malo da upoznaš nekog, ali Ema je tako otvorena knjiga da nema ko nije mogao da je upozna. Njenu prostodušnost, njenu jedinstvenost.

Njenu različitost od Sonje.

"Ne mogu, Igore! Volim te, ali nedovoljno da smem da odem u nepoznato!"

"Kakvi nepoznato, pa našao sam posao kod arhitekte Markovića, imaću dobru platu, živećemo u stanu u kom i sada živim!"

"Ali taj stan nije tvoj, a ja ne želim da se selim posle na farmu tvojih roditelja. Izvini, ali meni treba stabilnost!"

Često se setim Sonjinog i mog poslednjeg razgovora. Ubrzo zatim se udala za stablnog čoveka, tada duplo starijeg od nas i rodila mu tri sina.
Sada stabilno riba klozetske šolje koje zaišuju četvoruca u kući, od toga jedan smrdi na čamovinu!

Setim se i kako ja nisam bio oličenje idealnog. Ma nisam idealnom ni prišao, ali sam Sonju voleo.
I želeo da s njom stvorim porodicu. Sada se sklanjam žena koje žele porodicu i obavezu kao vampir od sunca.
Ali nisam imun.
Privlači mene jedno sunce sve ćešće mi se uvlači u misli, ali ja ne želim o njoj da razmišljam. Ne mogu, ona je mlada.

U nemogućnosti da dobijem Adama ili Aleksu, rešim da pozovem svoju poznanicu, ona je lekar, pa joj objasnim šta se dešava.
Srećom, nije ljuta na mene, pa prihvata da odemo u "privatnu posetu pacijentu".
Eh, Igore, dobro je što nisi ceo grad okrenuo potrbuške!

Pred Eminom kućom zatičem Milicu, nervozno okreće sat na ruci.

"Kasniš, ljubavniče!"

"Ema mi je prijatelj."