Linija života

~Najveće pustinje imaju svoje proleće~

*Saša:

Ponovo se budim u 8 ujutro i gledam u plafon. Dve nedelje je prošlo. Ta mala mi se baš zavukla pod kožu. A sve je počelo iz zezanja, iz dosade. Hteo sam malo da se zabavim, a ni sanjao nisam da će to biti sve sem zabave. Ima nešto u njoj. Odmahnuo sam glavom i uzeo telefon. Par sekundi mi treba da ponovo aktiviram profil.

*Jelena:

Ovaj put sam dala sebi oduška. Ustala sam u 10 sati. Protegla sam se u krevetu i pogledala kroz prozor. Dan kao za spavanje. Kiša pljušti, nebo je skroz sivo. Ne ustaje mi se iz kreveta, uopšte. Dokotrljala sam se do druge strane i uzela telefon sa noćnog stočića. Osmeh mi se pojavio preko celog lica. Ma da li je moguće? U glavi sam nabrzaka preračunala koliko je prošlo od poslednjeg dopisivanja. Otprilike je to 13 dana. Ugrizla sam usnu i razmislila da li da mu se ja javim.

Bacila sam telefon na jastuk i skočila sa kreveta. Pa, samo ću otići do kupatila i vraćam se u krevet. Zatvorila sam vrata, i odmah sam čula Leicu kako cvili i grebe šapicama. Nasmešila sam se i pustila je unutra. „Šta je bilo Leice? Jesi li ti to gladna?". Kao odgovor, lanula je par puta. Izašla sam iz kupatila i došla do njenog dela u mojoj sobi. Iz džaka sam joj sipala granulice koje je odmah počela da jede.

Pogledala sam u telefon i ponovo se nasmejala. Sišla sam do kuhinje i napravila sebi sladak doručak. Vratila sam se u sobu i zatekla Leu kako leži na mom krevetu. Naravno! Od celog kreveta, ona je morala da legne na moj deo. Poslužavnik sam spustila sa strane, a uspavanu lepoticu prebacila na njen krevet. Kad sam završila sa doručkom, vratila sam sve u kuhinju i sredila sudove.

Kao mali zeka sam skakutala po stepenicama dok sam se pela na sprat. Ne mogu da opišem koliku trenutno sreću osećam. Kao kad posle duge i hladne zime dođe toplo proleće. Ono jeste kratko. Mada, i najveće pustinje imaju svoje proleće. Nebitno koliko je ono kratko i neprimetno. Ali je tu. Tako i on. Kratko je tu i skoro neprimetno. Ali tu je i čini me srećnom. Saša jeste moje proleće.

Vratila sam se u sobu i zatvorila prozor. Ponovo sam se zavukla pod jorgan i uzela telefon u ruke. Udahnula sam duboko i otključala telefon. Ogroman osmeh mi se našao preko lica. Razmišljala sam da li da mu odmah odgovorim ili ne....ali mnogo mi je nedostajao da mu ne bih odgovorila.

Saša: Ej
Jelena: Hej  
Saša: Tu si?    
Jelena: Ja sam ti rekla da ću uvek biti tu. 
Saša: Dobro

Trenutak tišine... Mrzim kad kaže dobro. Šta da mu odgovorim na to?!

Saša: Kako si?  
Jelena: Dobro sam. Kako si ti?
Saša: Dobro sam.

°°°°
Ceo dan sam provela u krevetu dopisujući se sa njim. Kad je tu, pokušavam da se ceo dan dopisujemo. Jer, ipak će otići večeras ili sutra uveče.

Jelena: Mogu li da znam o čemu se radi?

Mrzim kad ovako nestane. Dopisujemo se i u trenutku ga nema.

Saša: Ma gledam neki video na YouTune-u.
Jelena: Aha, ok.

Stvarno?? On sada gleda nešto na YouTube-u? Pa hvala mu. Nadam se da shvata da mu tačka posle ok, znači više od hiljadu uzvičnika. Bacila sam telefon pored mene i ljuto puhnula. Mrzim kad ovo uradi.

Saša: Hajde vrati se, majmunče.
Jelena: Majmunče?
Saša: Pa da. Ti si moje malo majmunče koje me jako drži I ne želi da me pusti.
Jelena: Pa onda i jesam malo majmunče.

Glasno sam se nasmejala i tako probudila Leu. Popela se na krevet i radosno pomerala rep. „Ma jel i ti to vidiš da sam ja srećna, je li?". Glasno je zalajala.

°°°°
Veče je veoma brzo došlo i počela sam polako da postajem osetljivija. Tako je svakog dana od kako sam izgubila i majku. Sada bih najviše volela da se nalazim u njegovom zagrljaju, pored njega. Dogovorili smo se da idemo na spavanje. Stavila sam telefon da se puni, okrenula se na drugu stranu i vrlo brzo utonula u san, zamišljajući kako je pored mene Saša.

*Pisac:

Da, mnogi kažu kako ovakve ljubavi mogu da postoje. Ako odnos između ovo dvoje možemo i nazvati ljubavlju.
Mlada devojka se nesvesno zaljubila u starijeg muškarca. Oseća se srećno dok je on tu. Ali, koliko ona može i sme da mu veruje? Ako nju pitamo, potpuno. Mada, neko sa strane bi rekao kako je devojka mnogo naivna, verujući starijem muškarcu koga zna samo preko društvene mreže.

Nju nije briga za tuđe mišljenje. Jer, samo ona zna o čemu su njih dvoje pričali i koliko su bili svoji. Ne, nisu se pretvarali. Nisu umeli, nisu mogli da se pretvaraju kada su se dopisivali.

Njih dvoje su na neki način povezani. Osećaju kad neko laže i kada pokušavaju da slažu jedno drugog. Takvih trenutaka je bilo malo. Ali uglavnom su se dešavali kada su pokušavali da sakriju tugu. Zapravo, kada je ona pokušavala da sakrije tugu. Jeste, i pored sreće i ljubavi koju je osećala kada je on bio tu, osećala je i tugu i bol. Bila je tužna kada je on odlazio. Ali, znala je da će se vratiti. On mora da se vrati. I to joj je davalo nadu u trenucima bola i rasejanosti.

*Jelena:

Naravno da samo jedan dan mogu duže da spavam. Ovaj mali stvor je gladan i vuče mi ćebe! Ustala sam iz kreveta i dala joj da jede. Kao da nije jela tri dana! Odmahnula sam glavom. Pa...više mi nema spavanja. Presvukla sam se u sportsku odeću i istrčala napolje. Malo džoginga mi neće smetati.

°°°°
Sva zadihana ulazim u kuću. Utrčavam u kupatilo i ulazim u tuš kabinu. Dok mlaka, prijatna voda pada po meni i opušta moje mišiće, pokušavam da stvorim sliku u glavi od malo pre.

FLASHBACK

Trčim trotoarom i prolazim pored neke firme za osiguranje. Stajem da napravim pauzu i zagledam se u skoro poznato lice. Ma ne....nije moguće. Protresem glavom i nastavim da trčim. Nema šanse, sigurno nije on!

END OF FLASHBACK

Naslonjena na hladne pločice, pokušavam da shvatim da li sam lepo videla ili je moja želja prejaka pa se moja postvest poigrava sa mnom... Izlazim iz kupatila u bade mantilu i uzimam telefon. Nema poruke. Presvlačim se i pamučnom majicom upijam višak vode sa kose. Da li da ga pitam ili ne? Ipak, on jeste rekao kako radi u osiguranju...

Na zvuk stizanja poruke, odmah sam uzela telefon. Naravno, osmeh na licu je neizbežan. Ponekad pomislim, da me neko vidi da se ovako kezim, pomislio bi da nisam normalna.
I posle par razmenjenih poruka, odlučila sam da ga pitam. Pa, nemam šta da izgubim...
Naravno, njegove fore sa tim 'a šta ti misliš?' 'šta si osetila?'. Stvarno ne znam ni šta mislim ni šta osećam! Da, volela bih da je to on, a opet ne želim da se nadam. Stvarno je ponekad zbunjujuće. Ali, opet mi je drago što je tu...

~VEČE~

I sama znam šta donosi njegov dolazak. Uvek sledi odlazak. Iako sam ja svesna da će se to uvek desiti. Boli. Ne mogu opisati osećaj, ali bol se oseća u samom srcu. Kao da se lomi na nekoliko delova. Kao da je zaboden nož i ponekad se okrene, čineći da ono više krvari. Ali, kad shvatim da će se vratiti, bude mi lakše. Moja tajna se uvek vrati.