Linija života

~Poslednji put~

*Pisac:

Jelena nije znala kakva je bol čeka u narednih mesec dana. Bila je najsrećnija osoba na svetu. Danonoćna dopisivanja koja su se odvijala skoro svaki dan. Njenoj sreći nije bilo kraja. Osećala se predivno. Kao da se znaju ceo život.
Zaboravili su na godine. Možda su trebali da shvate da su godine samo broj. Da ne treba da ih bude briga za tuđa mišljenja i tuđe komentare. Ali, tada o tome nisu razmišljali. Brinuli su zbog toga. Ona se najviše brinula za njega. Njegova sigurnost joj je bila na prvom mestu. Iako je punoletna, osećala je tu odgovornost.
Vreme je prolazio. Decembar je postajao sve hladniji. Shvatila je da se nešto čudno dešava sa njim. Bio je mnogo drugačiji. Više vremena je provodio sa njom, a bio je i lepši na rečima. Nežniji i mnogo osećajniji. Nije mogla ni da sluti šta dolazi.

~11. DECEMBAR~

*Jelena:

Miris cimeta se širio kućom. Lampice su karsile svaku sobu u kojoj sam provodila najviše vremena, kao što su u pitanju moja soba, dnevna soba, trpezarija, kuhinja, pa i sam hodnik. Uvek sam volela da sve bude u novogodišnjem raspoloženju. Velika zelena jelka, plastišna naravno, se nalazila u uglu dnevne sobe. Krasile su je zlatne i nežne nijanse roze kugla. Trudila sam se da sve bude na svom mestu.
Sećam se perioda gde sam sa mamom sređivala celu kuću. Naš smeh se čuo kroz celu kuću, dok je tata namrgođeno odmahivao glavom, trudivši se da prikrije osmeh na usnama. Znale smo da se samo pravi da je ljut. Svi smo uživali. Novogodišnje i božićne pesme su se tiho čule u pozadini. Cela kuća je sijala od novogodišnjih lampica. Uživala sam sa njima. Svaki praznik je bio ispunjen smehom i igrom. Sada toga više nema... Nemam više majku sa kojom sam razgovarala kao sa najboljom drugaricom. Sada bih se sa njom posavetovala, šta, kako, ali to je prosto nemoguće. Nakon jutarnjeg doručka, odlazim u sobu. Razmišljam da li da se resvučem, ali ipak odlučujem da ostanem u toploj pidžami.

Tačan kao sat. Dve nedelje su prošle od njegovog odlaska. Uzela sam telefon i započela dopisivanje. Tako da je ceo dan prošao u dopisivanju. Bliži se godinu dana od kako se mi dopisujemo. Iskreno, ne mogu da poverujem da je već toliko prošlo. Ulepšao mi je predhodne dane.



~14. DECEMBAR~


Već tri dana se dopisujemo. Iskreno, u čudu sam što je toliko dugo ostao. Ali, naravno da mi ne smeta. Ja sam najsrećnija osoba kada je on, moja tajna, tu.
Veče se bližilo, a on nikako da pomene Novu godinu. Imala sam želju da ga vidim. Gagu više nisam mogla da odlažem. Želela je da sazna da li ću sa njom da slavim ili ne.

\\\\
Saša: Devojčice, imam neke obaveze. Čujemo se večeras, moramo da popričamo. Važi?
Jelena: Da, da. Naravno. Onda se javi kad dođeš kući.
Saša: Hoću, naravno.
\\\\

Pa, do večeras... stavila sam telefon da se puni zbog večerašnjeg dopisivanja i ustala iz kreveta. Lea je mirno spavala u svom krevetiću. Sad kad ona meni treba, da mi pravi društvo, ona spava. Jao gospođice, mnogo sam ja tebe razmazila.



Pa, ništa onda. Ponela sam telefon i punjač i sišla u dnevnu sobu. Upalila sam televizor i gledala neku domaću seriju. Gagi na poruku nisam odgovorila. Imam neki čudan osećaj koji mi govori da još nije vreme da se dogovaram oko dočeka. Neki nemir je vladao mojim telom. Nisam mogla da se smirim. Prevrtala sam se po kauču. Te sam sedela na jednoj strani, te na drugoj. Verovatno je to sve bilo zbog njegove rečenice, kojom me je obavestio da večeras moramo da pričamo. A dobro znam o čemu se radi. Kao i po običaju, nije mu prijatno da bude tu. Oseća se neprijatno zbog svojih godina. Naravno da ga razumem, ali ga ujedno i ne razumem. Juče sam mu rekla za moj profil na instagramu. Oduvek sam volela da pišem, da sam na kraju odlučila da to podelim sa drugima. Poslednjih par tekstova koje sam napisala, posvećeni su njemu. Pa, on me je i inspirisao. Pisala sam o njemu, o mojoj ljubavi prema njemu.



Veče je došlo i brže nego očekivano. Samim tim, moj strah se povećavao. Posle prelepa tri dana, znala sam da će otići. A on, izgleda, nije ni svestan koliko meni znači ovo naše dopisivanje. Ali, ne mogu. Toliko puta sam ga molila da ostane. I toliko bila srećna što u tom trenutku nije mogao da vidi moje suze. Ne želim da vidi koliko zapravo patim kad ostane. Ne mogu to da mu priredim. Nije zaslužio to.

\\\\
Saša: Ej.
Jelena: Heej.
Saša: Izvini, zvali su me nešto oko posla.
Jelena: Ma ne, sve je u redu.
Saša: Šta si radila?
Jelena: Gledala seriju na televiziji.
Saša: Pa lepo.
\\\\

Nisam bila sigurna da li treba ja da započnem taj razgovor. Znala sam šta njegov kraj donosi i ne, nisam bila spremna za to. A onda sam pomislila kako možda i nije to u pitanju. Možda će ostati, a hteo je o nečemu drugom da popričamo. Moguće da je to u pitanju.

\\\\
Saša: Hteo sam da popričam sa tobom. O nečemu ozbiljnom.
\\\\

I time mi je ubio svaku nadu. Naravno da posle ovoga neće ostati. Naravno da sledi odlazak.

\\\\
Jelena: Mogu i da pretpostavim o čemu se radi...
Saša: Da. Slušaj devojčice, razmišljao sam nešto.
Jelena: Reci. Znaš da meni možeš sve da kažeš.
Saša: Da, znam. Ovo mora biti naše poslednje dopisivanje.
\\\\

Mislim da me je upravo neko polio kofom ledene vode. Šta hoće?! Ne, ne može to da mi uradi.

\\\\
Jelena: Šta, zašto?
Saša: Tako mora da bude, devojčice. Ti i ja ne možemo ovako. Meni ovo nije dovoljno.
Jelena: Znam da ti nije dovoljno, ali...zašto mora da bude ovako?
Saša: Drugačije ne može da bude, majmunče moje malo.
Jelena: A zašto ne može?
Saša: Ne shvataš.
Jelena: Plačem Saša, svaki put kad si otišao. Gušim se u suzama jer nikada ne mogu da ti budem bitna. Jer nikada neću biti neko tebi bitan. Jer nikada neću moći da te zagrlim. Gušim se u suzama jer znam da nemaš ni trunku osećanja prema meni. Ali i dalje te volim. A ti misliš da ja ne shvatam sve ovo. O da, itekako shvatam.
Saša: Hajde prvo se smiri i shvati situaciju. Niko se ne bi vraćao hiljadu puta da mu ne značiš ništa. Ali ne mogu ovo stvarno. Osećam se loše.
Jelena: Zbog?
Saša: Zbog razlike. Prija mi dok se ne setim. I onda se loše osećan, ne vredi.
Jelena: Onda se zaboravi dok si tu. Seti se tek kad odeš.
Saša: A još mi ti otežavaš kad počneš da pričaš kako ti je teško i kako plačeš. Stvarno ne mogu.
Jelena: Evo neću više.
Saša: Nije stvar da li mi pričaš. Osećam se loše jer tebi činim bol.
Jelena: Nisi ti kriv zato što sam ja tebe zavolela.
Saša: Tebi je ovo normalno? Ovo naše dopisivanje.
Jelena: Znam da nije. Ali zar ja mogu sebi da zabranim da volim nekoga. Pa zar smo nas dvoje krivi što prijamo jedno drugom? Zar smo mi krivi što nam prija sve ovo? Zar smo mi krivi što osećamo jedno drugo? Eto kriva sam. Kriva sam što sam zavolela starijeg muškarca, ali to je tako.
Saša: Da li bi htela da ostanem, ako znaš da se ja osećam loše zog toga što si mlađa?
Jelena: Gorimo Saša. Gorimo jedno za drugim, a jebeno ne možemo da imamo ništa. Osećaš se loše?
Saša: Da, osećam se loše. Ne želim da odem, već želim da te oslobodim. I tebe i sebe. Shvati da nisi ti kriva. Već ja želim da odem zbog sebe. Mene peče savest, eto.
Jelena: Dobro Saša. Budi srećan, ništa mi nije bitnije od toga.
Saša: Da je bar nešto drugačije.
Jelena: Nije drugačije. Tako je kako je. Ja imam 19, a ti 28 godina. To ne može da se promeni.
Saša: Stavićemo tačku na naš odnos večeras. Ne želim da plačeš.
Jelena: Ne treba to tebe da intresuje. Ako mi se plače, plakaću. Ti se ne zameraj mojim suzama. Neće biti prve, a sigurno ni poslednje.
Saša: Znaj, da kad budeš plakala, da mi značiš i da želim da budeš serćna i da će mene boleti tvoje suze.
Jelena: Nećeš znati kad plačem, neće te boleti.
Saša: Znam da ćeš plakati. To mi je dovoljno. Ne volim kad te boli, i kad si zužna i kad plačeš.
Jelena: Koliku god ti meni bol naneo, ja tebe ne mogu da krivim nit mrzim. Oduvek ti želim samo sreću, to ti i ubuduće želim.
Saša: I ja tebi devojčice. Želim da budš najsrećnija.
Jelena: Želim da nađeš devojku kojoj ćeš pokloniti to svoje nežno i toplo srce. I hvala ti što si mi pokazao kako je to voleti nekoga, istinski, sa puno emocija.
Saša: Hvala tebi. Zbogom malena.
Jelena: Zbogom veliki. Volim te.
Saša: Volim i ja tebe. Zbogom.
\\\\

Suze su sve više i više padale na moje lice. Nisam mogla da ih zadržim. Nisam ni želela.
Rekao je da me voli. Prvi put čujem te reči od njega. Na samom kraju se setio da ih izgovori. Zašto je sve moralo ovako da se završi, ne znam.
Gagi sam javila da ne slavim Novu godinu. Nije mi do toga. Poslednje dane ove godine, nemam snage da ih provodim u radosti i slavlju. Baš lep kraj ove godine...

*Pisac:

Suze su isle niz namučeno lice ove starice. Prisećanje njenog života joj je zadavalo bol u grudima. Ali, samo ovaj period njenog života. Znala je da je čekaju lepe uspomene.