Linija života

~Okean pun tajni~

*Jelena:

I sve pukne, kao balon od sapunice. Sva nada, sva očekivanja i želje. Sve nestane u jednom trenutku. Jedna rečenica, jedna reč učini da se tvoj ceo svet sruši. Mislila sam da je onaj naš iznenadan susret napravio korak dalje. Ali zapravo je učinio da se još više zadržimo u mestu.
Dopisivali smo se i sve je bilo normalno, dok on nije iznenada rekao tu jednu rečenicu. Ne može da vidi našu budućnost. Nisam mu to ni tražila. ,,Nije bitno da li si tražila, već je bitno to što je ja ne vidim.“ Mislim da me je tim rečima, blago dokusurio.

Onda sam počela da razmišljam o tome što mi je rekao. Vrtila sam reči po glavi i došla do jedinog mogućeg zaključka. Moram da ga pustim. Izgleda da je došao kraj naše priče. Kraj našeg sveta. Niko ne može da zna svoju budućnost, svoju sudbinu. Mi je sami kreiramo, po našim željama. I zbog toga moram da uradim ono što sam mislila da nikada neću. Ono što je on uvek radio meni. Moram da odem. Moram da ga pustim. On je jedna mala ptičica, zatvorena u mom srebrnom kavezu. I samo ja mogu tu malenu ptičicu da oslobodim. Moram da otvorim kavez.

Zaslužuje da bude srećan. A mislim da je to moguće samo ako ga oslobodim teških okova koje sam mu ja stavila. Tapkamo u mestu i to nikuda ne vodi. I zbog toga, rešenje je u mojim rukama. Samo nas ja mogu osloboditi masivnih okova. I zato ga puštam. Ako želi da ode, neću ga zadržavati. Kad je on u pitanju, ja ne smem da budem sebična. Iz tog razloga, šta god da odluči ja ću poštovati. Poštovaći njegovu odluku, kao nešto najsvetije.

Uvek ću biti tu za njega. Kad god mu bude bio potreban razgovor, biću tu. Za njega ću uvek biti tu. I uvek, ali uvek ću biti ona koja ga voli. Biću ona u čijem se srcu krije tajna, najvrednija na celom svetu. Voleću ga zauvek, do poslednjeg trenutka. Voleću ga sve dok ovo moje srce ne prestane da kuca.
Svaku noć ga sanjam. Vidim ga u svojim snovima, osećam ga. Tako ću makar imati neki deo njega. Moje prve, jake i velike ljubavi. Život je nepravedan. Navede nas na nešto za šta sa sigurnošću zna da nam je zabranjeno, i iskušava nas. Zna da ćemo na tom putu pasti, ali nas pušta da to sami uvidimo. Eh sad, da li će to biti neposredno pre pada, ili u samom trenutku padanja, pitanje je. To je na nama da uvidimo.

Sve ono što smo imali može da nestane. I to samo zato što sam ja odlučila da ne budem sebična. U svakom trenutku mogu da se predomislim i još više pritegnem okove. Ali, ponovo ću postviti sebi oko pitanje, kuda nas to vodi. Nikuda. Vrtimo se u krug. Kao kad malobezbrižno štence, još uvek ne naviklo na zlo koje svet krije, trči u krug i pokušava da uhvati svoj rep. Samo što smo nas dvoje spoznali to zlo u ljudima.

Kakva je naša sudbina, ne možemo da znamo. Svaki čovek je krojač svoje sudbine. A da li je ovo naša sudbina, videćemo.

*Pisac:
Najlakše je predati se, prepustiti se sudbini. Teško je usprotiviti se životu, uhvatiti se s njim ukoštac i imati snage i volje da ostvariš pravo na sopstvenu sreću. Ne treba zabiti glavu u pesak i pustiti da vreme odlučuje za tebe. Podigni glavu. Ponosno se suprostvari sudbini. Prkosno je gledaj u oči.
Jelena. Zaljubila se. Zavolela je. Po prvi put. Strasno. Bezumno. U onog u kojeg se nije smela zaljubiti. Međutim, ko od nas, pa i ona, mlada i neiskusna, može proniknuti u tajne ženskog srca rođenog da voli uprkos moralnim normama, pravilima i nepisanim zakonima? Žensko srce je okean pun tajni. Niko nije sposoban da zaviri u svaki kutak i otkrije neotkriveno. Niko nije dovoljno hrabar da se prepusti novim saznanjima koje ono krije. Retko ko je mogao da razume srce koje voli. Ono je krilo bezbroj tajni, koje ih je čuvalo od svetlosti dana.

Saša. U bunilu je. Ne zna šta želi. Nalazi se na granici između razuma i osećanja. Razum. Govori mu kako je vreme da se krene dalje. Treba ostaviti devojčicu i naći devojku svojih godina. Srce. Ono mu govori potpuno drugačije. Srce ne može bez nje. Faliće mu. I kada odluči da posluša srce, u misli mu se uvuče onaj crvić koji mu govori pogrešno. Bolest. Crv koji ga podseća na to. Saša se bori protiv bolesti. Umesto, da je prihvati i bori se protiv svega sa njom.

Želi sreću? Neka se bori za nju.
Želi porodicu? Neka se bori za nju.
Treba da se bori za ono što želi.

Ali da se bori ruku pod ruku sa bolešću. Ona je trenutno jedina prepreka koja mu ne dozvoljava da srce nadjača razum. Pomirio se sa razlikom u godinama. Svestan je da se ona ne može promeniti. Takva je kakva je.
Ne želi da svojoj devojčici priredi život sa bolesnom osobom. A ona. Spremna je na sve. Zarad njega je spremna na apsolutno sve.

Mašta. Ona mašta. Odlazi u svoj svet mašte gde mašta o onome što on ne vidi. O njihovoj budućnosti. Tamo su zajedno. Tamo, u svetu mašte, imaju zajednički život. Tada bi grlila jastuk, zamišljajući da gli njega. Na tom jastuku je ostavila na hiljade poljubaca, namenjenih njemu. Svaki milimetar je poljubila, želeći da poljubi njega.
Maštala je kako bi mogao da izgleda njihov prvi susret. I svaki put bi videla drugačiju, lepu sliku njih dvoje. Svakog puta bi se desilo to - poljubac. Zamišljala je kako bi njihov prvi poljubac izgledao. Zamišljala je kako se njegove usne spuštaju na njene, i kako bi obrazi počeli da joj crvene. Znala je da nije ona ta, koja bi započela poljubac. Da se to desi, morao bi on da započne. Kasnije, svaki sledeći bi bio lakši i slobodniji.
Ali, plašila se. Imala je strah, svaki put. Plašila se da mu ne postane navika. Sve je želela, samo ne to. Želela je da se on sa radošću dopisuje sa njom, a ne zato što je navikao. Nadala se da nije postal navika.
Isto tako nije želela da bude razlog njegovog bola. Lakše joj je bilo da nju boli, nego da boli njega. Sve bi uradila da on bude srećan, makar to značilo da ga pusti.

Ona je za njega predstavljala sreću i sigurnu luku. Znao je da može sa njom da razgovara, otvoreno i bez ustezanja. Nije želeo da je povredi, ali je to radio nesvesno. Svakim odlaskom joj je nož, koji se već nalazi u njenim grudima, zabadao sve dublje. Krvarila je, ali se dizala ponovo. Kao feniks iz svog pepela. Izgorela bi, ali se vraćala snažnija.
Duše su im povezane. Od čega god da su im duše napravljene, njihove su iste. Došli su do raskrsnice. Mogu zajedno da krenu ili levo, ili desno, ili da svako za sebe krene nekim putem. Od ovog odabira im zavisi sudbina. Sudbina koju sami kroje.

Jelena se nasmejala, znajući tačno kuda vodi ova reka sećanja.