Linija života

~Imam ga u šaci~

*Filip:

Budan sam. Čujem njeno ujednačeno disanje, što mi daje jasan znak da i dalje spava. Pokušavam da vratim film u nazad i da se setim svake reči koju je izgovorila. Plašila se nečega. Ili nekoga. Samo ne mogu tačno da se setim čega ili koga. Oči su mi zatvorene, ali sam i pored toga mogao da nađem njeno telo i da je zagrlim. Osećao sam kako se trgla, ali sam se i dalje pravio da spavam. Samo sam je još više približio svom telu i jače zagrlio. Okrenula se ka meni. Mogao sam da osetim njen pogled na svom licu.

Poljubio sam je. Osetio sam njene usne na svojim. Ali, pokazala je da nije laka devojka i to je još jedna stvar koja mi se dopada kod nje. A tada sam se i setio. Njen momak! On je maltretira. Koliko sam shvatio, i udara. Polako sam otvorio oči, a ona je svoje u trenutku zatvorila. Nasmejao sam se i prstom je zakačio po nosu. Otvorila je jedno okce u kojem se videla sreća. „Dobro jutro“, bilo je očigledno da neće prva progovoriti. „Dobro jutro“, i pospan glas joj je bio prelep. Kad je shvatila da se i dalje nalazi u mom zagrljaju, ustala je sa kreveta i obukla se. Dao sam joj svoju trenerku i majicu da joj bude prijatnije. Mada, i taj deo mi je u magli. Uzela je telefon u ruke, a na licu joj se pojavio strah i zabrinutost. U njenim očima sreće više nije bilo.

„Jel sve u redu?“, pridigao sam se i ja. Nije uspela da skloni telefon na vreme, pa sam video da ima bezbroj propuštenih poziva i poruka od dečka.
-Kakav kreten, pomislio sam. Primetio sam jednu njenu suzu.                               „Zašto plačeš?, ćutala je. Onda sam pomislio kako misli da se nešto desilo između nas noćas. „Hej, nije se ništa desilo. Ne moraš da brineš“, okrenula se ka meni. Bolje da sam jezik progutao nego što sam ovo i pomislio. Ljutnja se nazirala u njenim očima. „Naravno da se ništa nije desilo! Samo mi još to fali pa da odmah sebi presudim!“, strah je govorio umesto nje. „Njega se plašiš, zar ne?“, i sam sam znao odgovor na to pitanje. „Ne možeš ti to da razumeš“, pokušala je da izbegne odgovor. „Pokušaću da razumem. Objasni mi“, bio sam uporan. Želeo sam da je zaštitm i učinim srećnom. „U pošetku veze je sve bilo kako treba. Bio je prelepo, kao iz bajke. Ali, trebala sam da znam da bajke u stvarnosti ne postoje. Počeo je da mi brani da se družim sa svojim muškim društvom. Kasnije je prešlo i na žensko društvo, jedva je dopustio da se družim i sa Jelenom. Pokušala sam da mu se oduprem, ali bi svako moje negodovanje bilo propraćeno šamarem. Kad sam htela da ga ostavim, to se nije završilo samo šamarem već i batinama. Nisam mogla dva dana da ustanem iz kreveta, a nedelju dana da izađem iz kuće zbog masnica. Ponašao se kao da se ništa nije ni desilo. Pomagao mi je da odem do toaleta, da jedem. Rane su zarasle, ali ožiljci se i dalje nalaze“, ostao sam u šoku. Moglo se videti da je suzdržavala suze da joj ne poteknu. „Zašto ga nisi prijavila?“, pitao sam je najprostije pitanje. „Ima starijeg brata koji može za sekundu da ga izvadi iz zatvora“. Da, današnja surova realnost. „Treba da raskineš sa njim“, ne, nisam to rekao da bih bio sa njom. To sam rekao zbog nje i njene siurnosti. „Već sam ti rekla da sam pokušala, ali uvek budem povređena. Ne psihički, već fizički“

Odmahnuo sam glavom. Ne može tako da živi. „Kaži mi kako se zove i gde živi“, pogledao sam je direktno u oči. Uplašno me je pogledala. „Zašto? Šta će ti njegova adresa?“, ne zna ona koliko sam ja uporan. Približio sam se njenom licu. Osetio sam njen vreo dah na svom licu. Mogao sam da čujem kako joj je srce ubrzalo ritam. Drago mi je znati da mala nije imuna na mene. „To ne treba tebe da interesuje. Tvoje je samo da mi kažeš njegovu adresu, pokažeš sliku i ostaneš ovde dok se ja ne vratim. Važi?“, gledao sam je direktno u oči i mogao sam da vidim kako se koleba. „Ne mogu to da uradim. Ne smem“, duboko sam udahnuo, te je uhvatio za obraze. „Dragana, uradićeš ono što sam ti rekao“, malo sam povisio glas da bi me konačno shvatila ozbiljno. Bez reči je uzela telefon i pokazala mi njegovu fotografiju. Pomno sam skenirao svaku crtu lica ne bih li ga što bolje zapamtio. Trenutak njene nepažnje sam iskoristio tako što sam svojim telefonom slikao njen ekran.  Adresu mi je napisala na papirić. Pogledao sam je u oči, „Molim te, ostani ovde dok ja ne dođem. Važi?“. Samo je klimnula glavom i blago se nasmešila. Poljubio sam je u čelo, obukao se i zaputio se ka vratima. „Filipe“; okrenuo sam se ka njoj, „Pazi se“. Klimnuo sam glavom i napustio stan.  Odmah sam poslao poruku mom društvu sa adresom gde da me čekaju.

Za pola sata sam se našao pred njegovim vratima stana. Društvo me je tu već čekalo. Savim normalno sam pozvonio na vrata i čekao. Na prepašćenje, vrata mi je otvorila brineta, koja je veoma provokativno obučena, koja je možda godinu dana starija od Dragane, ako nisu i isto godište. „Dobar dan“, previše me interesuje ko je ona, „Ja sam Filip, treba mi Nemanja“. Ako je moja tvrdnja tačna, ovo neće biti teško. „Nemanja se tušira. Uđite, brzo će on“, propustila je nas trojicu u stan. Mogao sam da primetim po ćoškovima sobe razbacanu garderobu, što žensku, što mušku. „A mogu li da znam ko ste Vi Nemanji?“, mogao sam već i da pretpostavim odgovor na to pitanje. „Ja sam njegova devojka, već godinu dana smo zajedno“. Ne znam da li me je ovo više izdenadilo ili obradovalo. Klimuo sam glavom, a u tom trenutku je Nemanja izašao iz kupatila sa samo peškirom oko struka. Malo se iznenadio kada nas je ugledao, ali se brzo pribrao. „Izvinite, samo da se obučem“, klimnuo sam glavom i čekao.

„Filip, drago mi je“, predstavio sam se i pružio mu ruku. „Nemanja, mogu li znati razlog vašeg dolaska?“, pogledao nas je. Više je to bilo skeniranje pogledom. „Da, vidim, imate devojku“, zbunio se. „Da, Ivana i ja smo zajedno već godinu dana. Zašto te to interesuje?“. Bio sam presrećn, sada ga imam u šaci.
„Razlog mog dolaska je tvoj drostruki život“, još više se zbunio. „Ne znam na šta misite“, cinično sam se nasmejao. „Mislim na Draganu, takođe tvoju devojku“.