Uskoro su se nalazili na nekoj planini. Ratko je parkirao automobil, izašao van, pa otvorio vrata i povukao je. "Znam i sama da hodam.", zasiktala je i istrgla ruku iz njegove.
Ponovo je uhvatio za ruku, jako je stegao, a onda je grubo povukao za sobom. "Ne pravi probleme, za svoje dobro.", zarežao je.
Prevrnula je očima. Bes u njoj je rastao, iako je znala da mora da se fokusira na to kako da se izvuče iz svega ovoga, nije mogla da odoli a da ne zamisli kako ga šutira u jaja i skraćuje ih za ista. Uzdahnula je. Oduvek su je svi, od trenera do roditelja, učili da uvek mora da bude strpljiva i da čeka svoj trenutak. Sad je došlo vreme da vidi koliko je u stvari od svega toga zaista i naučila. Išla je žustrim korakom za njim i gledala sve oko sebe, kako bi našla neke orijentire, na koje bi mogla da se osloni, ako uspe da pobegne od kretena i psovala sama sebi sve živo. Ne zato što nije poslušala Njegoša i svoje, nego zato što nije ponela pištolj sa sobom, kad je već ignorisala sva njihova upozorenja. Uskoro su došli ispred jedne vikendice. Pretpostavila je da negde u blizini, na suprotnoj strani, ima i komšiluka, tako da se sigurno neće vraćati istim putem. Otključao je vrata, pa je gurnuo unutra. Uspela je da održi ravnotežu i ne padne, a onda prišla stolici, sela, pa prekrstila ruke i pogledala ga u oči. Nije želela da pomisli da ju je strah, niti da sklanja pogled sa njegovog. Želela je da mu da do znanja da je ona naslednica svoje majke i da se džabe trudi. "I, sad ćemo da ćaskamo?", mirno je upitala.
Bledo ju je pogledao. "Da ćaskamo?"
Slegnula je ramenima. "Šta drugo da radimo u ovoj zabiti. I ja imam toliko pitanja za tebe."
Ratko je treptao i gledao je. Bio je zbunjen. "Za mene?"
Prevrnula je očima. "Koliko vidim, nema nikoga osim nas ovde. Za tebe, naravno, kad sam osuđena da te gledam.", progunđala je-
Krenuo je nešto da kaže, a onda zaćutao, pa izvadio telefon iz džepa i okrenuo broj. "Molim?", začula je glas svoje majke.
"Mislim da je nešto tvoje kod mene.", Ratko je mirno rekao.
Magdalena se nadmeno nasmejala. "Ne još dugo. Uskoro ćeš na sastanak sa Nečastivim, kod brata i sina.", zlobno je rekla.
"Tvoja ćerka je u mojim rukama, pazi šta govoriš.", zasiktao je.
"Uradi šta misliš da treba. Vidimo se.", progunđala je i spustila slušalicu.
Ratko ju je pogledao, a onda seo preko puta nje, pa podigao nogu na stolicu kraj sebe i pogledao u Draganu. Nije ni trepnula zbog majčinih reči i tačno je pomislila da mala nije normalna. Svaka druga bi počela da vrišti, plače i histeriše, ali ona je samo mirno sedela i dalje ga gledajući sa zanimanjem. "Mislim da mami i nisi od tolikog značaja.", zajedljivo je rekao.
Nacerila mu se. "Ja mislim da ne bih volela da se nađem u tvojoj koži kad nas bude našla. Nije baš milostiva.", progunđala je.
"Ma zar ne?"
Još šire se nacerila. "Mhm, nema milosti, veruj mi na reč. I? Mogu li da počnem da postavljam svoja pitanja?"
"Pitanja? Zašto misliš da bih ti odgovorio i na jedno pitanje?"
Slegnula je ramenima. "Zašto ne bi? Ionako nećeš preživeti ovo, možda bi mogao da olakšaš dušu. Nešto kao kad odeš kod sveštenika na poslednju ispovest.", rekla je i nacerila se.
Frknuo je. "Zašto misliš da bih želeo da olakašavam dušu?"
Slegnula je ramenima. "Mislim da neko poput tebe ima mnogo toga da olakša i da nisi baš tako miran, kako se predstavljaš. Uplašen si."
Izvadio je paklicu cigareta i zapalio jednu. "Čega? Svako kad tad umre."
"Slažem se, ali tebi će Magdalena da sudi, teško da će to biti brzo i lako. I plašiš se i smrti. Ne znaš da li ćeš nestati zauvek, ili ćeš završiti u Paklu na večnim mukama. Pretpostavljam da ne veruješ ni u šta, pa mislim da te najviše plaši činjenica da te uskoro jednostavno neće biti."
