Sedeli su u kafiću na splitskoj Rivi, pili kafu i gledali se. "Tvoja majka joj je dala tolike pare, ne znam, nikako mi se to ne uklapa.", progunđao je.
Dragana je slegnula ramenima. "Moja mama nije baš idealna, ali nikad nije bila stipsa. Mada, pola miliona..."
"I to zbog tako nežnih osećaja."
Dragana se nasmejala na ironiju u njegovom glasom. "Ne bi verovao, ali moja majka je veoma nežno prema onima koje voli."
"Nešto ne verujem da je nju volela."
"Nije, ali ona je morala Vuka da ostavi, kako bi ga spasila i poslala ga daleko od sebe. Ja sam bila u njenom stomaku, kad je izvela bekstvo tate i strica."
Zatreptao je par puta. "Trudna je..."
"Mhm. Kako god, mislim da joj je zbog toga pomogla. Trebao si pitati Vuka, verovatno zna šta se desilo..."
Slegnuo je ramenima. "Verovatno, ali o tome ćemo kasnije. Jesi li popila kafu? Siguran sam da bi volela da obiđemo ovaj grad."
Oduševljeno je klimnula glavom. "Naravno, jebote! Diži se!"
Nasmejao se, pozvao konobara i platio, a onda je uhvatio za ruku i poveo je. I, odakle hoćeš da krenemo?"
Slegnula je ramenima. "Znam o ovom gradu isto koliko i ti, Njegoše. Misliš da bi nam neko rekao šta da obiđemo?"
"Hajde da probamo.", promumlao je, pa prišao prvoj tezgi. "Dobar dan."
"Dobar dan, gospodine, izvolite?"
"Mi smo ovde u prolazu, ne znamo ništa o ovom gradu, ali mojoj devojci se svideo i želeli bi da ga obiđemo. Odakle da krenemo?"
Čovek mu se široko osmehnuo. "Nećete pogrešiti, di god da odete, ali obavezno obiđite Dioklecijanovu palaču, Marmotovu ulicu, to vam je glavna ulica u Splitu, kip Grugura Ninskog, ali ako tamo budete išli, taknite ga za prste i zamislite želju, garantovano će biti ispunjena. Mm, da, mi imamo i najmanju ulicu na svitu, siguran sam da će Vam se svideti, park Đardin i, za zaljubljene mlade parove, popnite se na brdo Marjan, odatle puca najlipši pogled na Split."
"Nema šanse da sve to obiđemo u jednom danu.", Dragana je snuždeno rekla.
Čovek se nasmejao. "Split i nije grad koji se obilazi za jedan dan, gospođice. Di god da pođete, nešto će Vam se svideti."
Dragana mu se osmehnula. "Šteta samo što nemamo više vremena. Hvala Vam, puno. I, idemo li?"
Njegoš je klimnuo glavom. "Hvala, gospodine.", promrmljao je, pa uhvatio Draganu i poveo je dalje. "Idemo prvo u tu palatu?"
Slegnula je ramenima. "Meni zvuči dobro. Idemo.", nasmejano je rekla. Malo je falilo da se onesvesti kad su došli ispred palate. Imala je osećaj kao da ih je neko prebacio u Rimsko doba. "Zajebavaš me, eno i rimskih legionara.", uzbuđeno je zacičala, kad je ugledala dva muškarca obučena kao rimski legionari.
Njegoš se zacerekao. "Ne bih da ti rušim snove, ali oni su samo glumci, znaš to?"
Munula ga je laktom u rebra. "Ne kvari mi doživljaj, naravno da znam.", progunđala je, pa ga povukla bliže ulazu. Raširila je oči kad je ugledala veličinu vrata ulaza. Na levoj i desnoj strani vrata nalaze se po dve niše i jedna centralna iznad luka u kojima su se nalazili kipovi tretrarha: Dioklecijana, Maksimilijana, Galerija i Konstancija Klora. Iznad njih se nalazilo sedam slepih arkada, koje su, verovatno stajale na sada već nestalim stubovima, koji su ležali na menzolama. "Predivno je, zaista predivno. Misliš li da će nas pustiti unutra?"
Njegoš se nasmejao. "Da vidimo?"
"Mhm, ako ništa, možemo i da ih potplatimo da nas puste."
Prevrnuo je očima. "Otvoreno je za turiste, to pod broj jedan. Drugo, zaista se vidi da imaš Domakove gene, ako ne može ovako, može van zakona, ali mora da bude kako vi želite.", rekao je smejući se.
