Otvorila je oči i dezorjentisano pogledala oko sebe. Nije imala pojma gde se nalazi, ni zašto joj je vid toliko mutan. Jedini čega je bila svesna, bio je pulsirajući bol u stomaku. "Polako, gospođice, ne pravite nagle pokrete.", prijatan muški glas joj se bratio
"Gde sam i zašto Vas tako slabo vidim?"
"U bolnici. Bili ste zadnja dva dana u indukovanoj komi, kako bismo dali priliku vašem organizmu da se odmori i da počne da se oporavlja. Čega se zadnjeg sećate?"
Vid je počeo da joj se razbristava i iznad sebe je ugledala sredovečnog doktora, prijatnog lica i mladu sestru. "Tate kako me nosi i Njegoša... Gde su oni?"
"Videćete ih za neka dva sata. Prvo da vidimo kakve su Vam analize, zatim da Vas podignemo sa tog kreveta, pa ćete preći u svoj apartman i videti ih."
Klimnula je. "U redu, doktore.", promrmljala je, pitajući se kako će, dođavola, da ustane. Sestra joj je prišla, izvadila joj krv, a onda uzela epruvete i otišla. "Žedna sam."
Doktor se osmehnuo, dohvatio bokal, pa joj sipao vodu u plastičnu čašu i malo joj podigao krevet. "Izvolite.", promrmljao je i pružio joj čašu.
Otpila je par gutljaja vode. "Hvala."
"Nema na čemu. Sestra će uskoro doći sa rezultatima, pa ćemo da vidimo da li možemo da Vas pustimo na odeljenje. Svakako, moraćete malo da se pripazite, kako sad, tako i kad izađete odavde. Operacija je bila izuzetno teška i komplikovana, čak dva puta smo vas reanimirali i izgubili ste dosta krvi."
Zatreptala je. "Dakle, bila sam mrtva."
Nasmejao se. "Može se tako reći. Imate li bolove?"
Bledo ga je pogledala. "Ne bih da zvučnm nepristojno, ali imam paklene bolove i već razmišljam kako ću ustati, a da pri tom ne dobijem želju da nikoga zadavim.", progunđala je.
Pogledao ju je. "Morate, Dragana."
Klimnula je glavom i prećutala. To njegovo "mora", moraće da okači mačku o rep, ukoliko je bude previše bolelo. Uskoro je došla sestra sa rezultatima, doktor ih je pogledao, a onda se osmehnuo Dragani. "S' obzirom kroz šta ste sve prošli, zadovoljan sam. Nisu idealni, ali u ovom trenutku jesu. Sestro, gospođica je spremna da ustane. Pomozite joj."
Sestra je klimnula glavom, a onda prišla Dragani i ljubazno joj se osmehnula. "Polako se ispravite i slobodno se u svakom trenutku oslonite na mene. U redu?"
Klimnula je glavom, polako spustila obe noge na pod i krenula da ustaje, ali se vratila i odmahnula glavom. "Ne mogu.", promucala je.
Doktor ju je pogledao. "Mislim da ćete rado ustati, ako Vam budem rekao da Vas ispred ovih vrata čeka mladić po imenu Njegoš."
Pogledala ga je. "Tu je? Zašto mi odmah niste rekli? Sestro, pomozite mi, ustaću.", promrmljala je i pružila sestri ruku.
Nasmejala se, uzela Draganinu ruku, pa joj pomogla da ustane. "U redu je, samo ispravite glavu i vrtoglavica će brzo proći."
Dragana je klimnula, duboko uzdahnula, a onda podigla glavu i pogledala u doktora. "Zna li..."
Odmahnuo je glavom. "Ne, želeo sam da prvo vidim da li će rezultati biti dobri. Moram da priznam da Vaša porodica, kao i Vaš dečko i nisu baš najprijatnije osobe, iako su se trudili.", promrmljao je.
Napravila je grimasu. "Znam, verujte mi. Spremna sam da nastavim.", promrmljala je, kad joj se vrtoglavica malo smirila i napravila prvi korak. Sa svakim korakom je bila sve sigurnija u sebe i uskoro su se našli kraj vrata.
Doktor ih je otvorio i Njegoš se stvorio ispred njega. "Kako je?"
Doktor se nasmejao. "Pitajte je sami, gospodine.", promrmljao je, sklonio se, a onda se Dragana pojavila ispred njega.
