Pod Nebom Firenze

17. Poglavlje

Dani su se smenjivali jedan za drugim, a izraženi podočnjaci ispod njenih očiju odavali su koliko je bolest polako uznapredovala, a umor na njenom licu koliko joj nije dala mira. Njeno telo je polako gubilo snagu i činilo se kao da više nije bila ona ista devojka od pre, to bi potvrdili i svi prolaznici kroz hodnjike bolnice u kojoj je provodila svoje dane. Činilo se kao da su to bili njeni poslednji dani, ali se ona nije predavala. Za nju, bitka je tek počela, jer sada je trebalo boriti se.

Međutim, svi ti ljudi nisu znali da je nju iznutra mučilo nešto drugo. Nešto sa plavim očima, jakim rukama i nalepšim zagrljajem u kom se osećala tako sigurno, a ujedno i tako krhko. Predavala se samo u tom smislu i dozvoljavala sebi da pati za Alesandrom, dok se nije usuđivala da ga zatraži i moli da ga dovedu. Prokleto joj je nedostajao, ali je ćutala, kao poslednja kukavica je ćutala i tiho plakala. Viola je kao i svaka majka to primećivala i izjedala se iznutra nemajući šanse da pomogne svojoj ćerci. Gubila ju je, a nije bila spremna za takvo nešto.

"Ajde, ljubavi, pojedi samo ovo", molila ju je majka, dok joj je ustima prinosila hranu na kašiku, a ona kao i većina bolesnika odbijala to i okretala glavu. "Zašto mi ovo radiš, Beata?" umorno je upitala, pa posle ko zna koliko pokušajao odustala i spustila kašiku u već hladnu posudu na bež postolju.

"Ne radim. Ja ništa ne radim. Moje telo radi bez moje volje", tiho je prošaputala, a onda bledog lica pogledala u svoju ništa bolju majku koja se toliko brinula za nju, a ona je to razumela. Viola je utihnula bez reči, svesna toga da nije imala šta uzvratiti. I dok joj je ohrabreno stisnula ruku i tihim koracima izašla iz sobe davajući joj prostora da bude bar na kratko sama, kroz otškrinuta vrata je ugledala svog zabrinutog oca Nicola na kom je samo na kratko zadržala pogled, a onda ga skrenula davajući mu doznanje da mu ni u ovakvoj situaciji nije oprostila. Nije mogla. Zbog njega je skoro izgubila osobu koju voli, a toliko ga dugo nije bilo u njenom životu da nema pravo da to radi.

U ovom trenutku je postojala samo jedna želja za nju - da Alesandro bude tu. Nije je zanimalo da li će preživeti ili koliko joj je još ostalo vremena. Nije mislila o tome. Njene misli su bile kod njega. Želela je te zelene oči, taj pogled koji ju je umirivao i davao nadu, njegovu sigurnos i bezbrižnost, a najviše od svega njegovu ljubav. Nije želela ništa više, ali ni manje.

Polako je padala noć, a njeno telo je tonulo u krevetu. Osećala se ukočeno, umorno i kao da trunke krvi nije imala u sebi. Trebalo joj je nešto drugačije, bar na trenutak, pa je zbog toga pokušala što tiše da ustane iz ne tako udobnog kreveta, a pogled joj je bežao prema ukočenoj majci koja je ležala na fotelji i konačno zaspala od prevelikog umora, brige i nespavanja danima. Beata nije mogla da opiše tugu koju je osećala zbog brige svoje majke, to joj je lomilo još više srce, ali nije imala načina da to promeni, iako se uvek trudila da bude nasmejana i govori već čuvenu rečenicu "dobro sam", pa čak i kada nije bila.

Izašla je na osvetljeni hodnjik na kome nije bilo nikoga, zbog čega je odahnula, ali i osetila jezu kroz svoje kosti. Vukla je stalak sa infuziom sa sobom, dok je pomerala svoja stopala korak po korak, ni sama ne znajući gde je krenula. Znala je samo da želi tamo da ide, tamo negde gde je mir i gde će biti drugačije, a onda se našla na izlaznim vratima bolnice. Kroz staklo je gledala u svoj bledi odraz i tamne podočnjake ispod svojih očiju. Na njenom licu nije bilo veselja, ičezla je svaka iskrica sreće iz nje, nekako ništa nije imalo smisla. A onda kada je mislila da se sve izgubilo, pod slabim osvetljenjem je ugledala tako dobro poznati lik da se sva zatresla. Samo na trenutak je zatvorila oči kako bi sebe naterala da ne halucinira i da se smiri, ali i kada ih je otvorila, on je i dalje bio tu, stajao sa druge strane stakla i gledao pravo u nju. Njegove oči su je dozivale, a noge poslušno reagovale.

Kada se našla nedaleko od njega, nije razmišljala o tome da li je trebala da bude ljuta na njega, da li je inat trebao da bude veći od njenog srca i ljubavi prema tom čoveku, već se našla u njegovom zagrlja u kom je zaplakala kao malo dete. Sakrila je svoje obraze između njegovog vrata i ramena, a onda jecala da izbaci sve ono što se u njoj nakupljalo danima, možda i više.