Pod Nebom Firenze

2. Poglavlje

Misleći da je niko ne čuje, plakala je pod svojim jorganom, dok su suze kapale niz njene obraze i natapale sivi jastuk koji je od suza stvarao tamniju mrlju. Nije znala koja je suza bila bolnija i sa mukom prolivena, jer su retke, ali snažne i sa velikom emocijom. Međutim, nije znala da se iza zatvorenih vrata njene sobe, na hodnjiku nalazila Viola.

Svaki jecaj koji je čula od svoje ćerke stezao je njeno srce i pretvarao u pukotinu koja se verovatno nikada neće popuniti. Nije mogla da pomogne, pre svega njoj, pa tek sebi. Poželela je da uđe unutra i čvrsto je zagrli, ali ko će bolje znati nju od majke? Ne bi volela da je iko vidi kako plače i tuguje, jer su joj godine, meseci, pa čak možda i dani u neku ruku odbojani. Ne žele da razmišljaju o tome, nijedna od njih, ali kada ostanu same itekako obe razmišljaju i tuguju.

Beati se tuga u očima ocrtavala, a Viola je to uvek primećivala, jer od nje nije mogla da sakrije. Ona se trudila pred Beatom da izgleda jaka, baš kao što ona to radi - ista majka. Ali obe su ustvari bile potpuno suprotne od toga.

Naredno jutro, a i svako sledeće, Beata je bila ona ista - vesela. Ona na čijem licu nećeš ništa primetiti osim sreće. Zacrtala je sebi da će živeti život kao nikada do sada i da će za nju postojati samo ta sreća koja joj je jedina preostala.

"Beata." Iznenada joj je neko zavrištao na uho, da je ona od straha skočila iz kreveta i preturila se sa njega nalazeći se na podu, dok joj se vid polako bistrio, jer još uvek ne zna ni šta se desilo.

"Filippo", dreknula je na njega kada je podigla pogled prema krevetu sa koga je upravo njen brat virio i smeškao se. Uhvatila je prvo što joj se našlo pod rukom, pa ga gađala, ali se zeznula, jer je to bio njen telefon. "Hoćeš da mi srce stane?" upitala je nezadovoljna sa onim što je uradio, jer ima osećaj kao da će joj srce iskočiti iz grudi koliko je prepao.

"E to mi nije bila namera", odmah se opravdao i podigao ruke u vis kao da se brani od nje, pa joj prišao zabrinuto, jer je u sekundi shvatio koliko je pogrešio što ju je prepao i uznemirio. Moraće malo više da povede računa o njegovoj uobičajenoj rutini buđenja svoje sestre. "Traži te Alessia", rekao je i pomogao joj da ustane sa poda, tako što ju je povukao za ruke.

"Gde je ona?" oduševljeno je upitala i podigla s poda jorgan koji je povukla sa svojim padom, pa ga nespretno bacila na krevet ostavljajući ga tako neurednog.

"Nestrpljivo sedi u dnevnom boravku. Šta više, naterala me je da te probudim", objasnio je i zamahao njenim telefonom koji je samo malko na ekranu napukao, a Beata mu ga je otrgla iz ruku i popreko ga pogledala. "Mada je i majka insistirala, jer želi da se od sada ranije budiš, jer je zdravije", dodao je i slegnuo svojim ramenima, dok je Beata uzdahnula od muke. Kako da ustaje ranije kad obožava da spava? Prostoro je neizvodljivo.

"Ajde sad, izlazi. Trebam da se presvučem", obavestila ga je i pogurala ga prema izlazu, dok je on nezadovoljno otpuhnuo.

"Samo požuti, molim te. Neću još dugo moći da slušam Alessiu", molećivo je rekao i tužno pogledao, dok se ona nasmejala, ali ga ipak udarila.

"Filippo, ona je samo dete", upozorila ga je i oštro pogledala, pa mu zalupila vrata pred nosom i začula smeh iza njih da se i sama nasmejala.

Odmahnula je glavom kroz osmeh i nevericu, jer njen petnaestogodišnji brat zna u sekundi toliko da je iznervira, a da ga ipak istom merom voli. Valjda to tako ide kada imaš brata ili sestru. Uostalom, on je sad u tim tinejdžerskim danima i pubertetu koji Beata odlično zna, jer je i sama prošla kroz to. Filippo nekada zna da bude tako razmažen tinejdžer, a ujedno i dete koje je tu najviše za svoje voljene.

Na brzinu se uputila u toalet u kome je uspela u rekordnom vremenu da obavi ličnu higijenu, pa da se obuče i spremi. Iako joj je doktor bezbroj puta rekao da ne sme nikako da se umara šta god radila, zna da prekrši obećanje koje mu je dala, jer se jednostavno trudi da bude normalna devojka i da ima život kao svaki drugi. Međutim, svesna je da tako nešto neće biti baš tako, jer njen život nikada neće biti kao kod drugih ljudi i sa tim mora da se pomiri kad-tad.