Pod Nebom Firenze

20. Poglavlje

Plakala je u majčinom krilu, baš kao kada je bila mala ili kada tinejdžerke plaču kada dobiju slomljeno srce od prve ljubavi. Kažu da su to nezaboravne ljubavi, složili bi smo se, jer je to nešto posebno, ono osećanje koje osetiš prvi put i sve dok ne umreš. Beata je plakala zbog svoje, pa rekli bismo poslednje ljubavi i njene jedine, jer ruku na srce, sudbina joj baš ne obećava da će ih biti još. Što se tiče toga, ona ne bi ni želela, jer u njenom Alexu je našla sve što je jedna devojka mogla da nađe u muškarcu.

"U redu, dosta je, Beata. Plačeš već pola sata neprekidno. Dobro je", negodovala je Viola, jer nije mogla više da sluša njen plač, a ni da gleda sve te silne suze koje je prolila, pa ajmo reći zbog gluposti. "Ti si razumna devojka. Razgovaraj sa njim, kao da je lako reći treba mi pomoć", dodala je, gladeći joj kosu, dok ona još uvek nije imala nameru da se pomera sa svog mesta.

"Nisam rekla da je lako, ali smatram da posle svega imam pravo da znam sve što se dešava u njegovom životu, kao i on o mom, što i zna", odgovorila je, pa se naglo pridigla, osećajući kako je sve ovo živcira. Naravno da je izostavila maleni delić iz njihove svađe, a to je da ima nekoga u zatvoru. Smatrala je da ako saznaju za to, neće dobro proći, ipak tako nešto nije naivno. Predrasude!

"Da, Beata, ali shvati da je on samo sa Kjarom i da se već godinama bori potpuno sam",opravdavala ga je i nju ubeđivala, jer ga je ona odlično razumela. Kada je i sama ostala potpuno sama sa decom, ni u kom slučaju nije razmišljala da traži pomoć. Noći je provodila plakajući, ali kada novi dan stigne, ona je znala da je mogla i morala sve sama.

"Ne razumeš, mama", negodovala je ili jednostavno nije želela da prihvati da je imala pravo. Nije to toliki problem koliki ga je Beata predstavila.

"Zapravo odlično razumem. A sad ustani, umi se i idi kod njega", zahtevala je, pa je povukla za ruku kako bi to i uradila. "Odlično znaš da vreme ne čeka nikoga", malo tiše je rekla, pa joj očistila obraze kao malom detetu što ju je nasmejalo. Mogla je biti još uvek u svađi sa njim, ali koja je poenta? Već sutra čovek ne zna da li je tu, da li ima priliku da se iskupi za stvari u kojima je pogrešio. Živi život dok ti se pruža i ne žali, jer veruj mi, mnogo je gore žaliti za stvarima kojima nisi dao priliku.

Zagrlila je majku, svoj oslonac. Uvek je bila tu kada je trebalo. Da, nije joj se moglo sve reći, jer ima stvari koje majke ne treba da znaju, bar su tako smatrala deca. Puno je stvari koje roditelji razumeju, ali ne podržavaju, pa upravo zbog toga postoje tajne koje se čuvaju daleko od njih. Znala je koliko vredi i koliko bez nje ne bi stigla do dana današnjeg. Dok je majke - svega je.

Razmišljala je kako da razgovara sa njim. Nije želela da se vrati kod njega kao pokisli psić koji nema gde. Ali, morala je izgladiti stvari i ponos ostaviti kod kuće, jer ako ga ponese, čekaće sve dok sam ne pokuca na njena vrata.

"Debela, izgledaš super", dobacio joj je Filippo sa ulaznih vrata, dok je izlazio napolje, a ona prevrnula očima, jer je izgledala sve samo ne super.

"A možda da pogledaš sebe, mali, ne bi onda obraćao pažnju na mene", provocirala je i kroz šalu ga udarila po potiljku, baš kao kada je bio mali. "Šta se dešava?" neobavezno je upitala, kada je napolju ugledala veliki kamion prekoputa njihove kuće.

"Pa danas se sele", odgovorio je, slegnuvši ramenima i tako je dobio Beatinu pažnju.

"Ko se seli?" upitala je zbunjeno i radoznalo, jer ona nije znala nikakvu novost da se neko seli iz njihovog komšiluka.

"Sergio", i sam je zbunjeno odgovorio, jer je mislio da ona zna.

"Molim?" skoro je vrisnula šokirana onim što čuje, jer nije mogla da veruje da je tako nešto moguće. Nije ni sačekala da joj brat bilo šta kaže, a već se podaleko našla od njega i skoro trčeći otišla da traži Sergia.