Pod Nebom Firenze

6. Poglavlje

Dani su polako prolazili, nizali se jedan za drugim, a situacija se nije menjala. Nije imalo šta da se promeni, jer je odavno sve već bilo jasno. Dva dana je Beata provela skoro u potpunosti u krevetu, ali je shvatila da od toga nema ništa i da tako neće postići ništa što bi je usrećilo ili oporavilo.

Viola se trudila biti jaka kao i uvek, ali svi su mogli videti jednu slomljenu i povređenu majku koja gubi svoje dete. Filippo nije mogao da prihvati pomisao da je njegovoj sestri odrbojano vreme života, zbog čega joj je po prvi put posle toliko godina plakao u naručiju.

Jedini beg joj je bio izlazak iz kuće i za neverovatno čudo odlazak u bolnicu kod Kjare sa kojom se koliko-toliko zbližila, a Alesandra je iz dana u dan sve više upoznavala i moglo bi se reći na neobičan način zbližavala, da se pitala, da li ga gleda drugačijim očima nego sa početka?

Alesandro je prihvatio svaki njen dolazak, jer je voleo videti svoju sestru nasmejanu, a pored nje je to bila. Možda nešto što nije ni sam sebi želeo da prizna, ali voleo je i samog sebe kakav je pored nje - srećnog. Neverovatno je bilo koliko je pozitivnog unela Beata u njihove živote, a da toga nije bila ni svesna. Iako je prošlo svega deset dana, njihovo druženje se svodilo svakodnevno, jer je i sama posećivala bolnicu na preglede, pa odmah kod Kjare i Alesandra sa kojima se iskreno smejala i veselila. Oni su joj omogućavali da skrene svoje misli i da pored njih bude drugačija - opuštena, ali opet normalna osoba kakva je i želela da bude.

Žurnim koracima je zaobilazila ljude na hodnjiku, dok su joj disajni putevi otežavali protok da udahni vazduha kako treba, jer se zaista osetila umorno od žurbe i želje da stigne na vreme. Iako joj je sat pokazivao da već uveliko kasni, nadala se da ih je ipak sprečilo nešto da krenu i da će možda stići da ih sretne kako im je i obećala.

Posle napornih stepenica, našla se na hodnjiku na kom nije bilo nikoga, ali se ipak odlučila da uđe u sobu gde je bila Kjara i zatekla samo medicinsku sestru koja je presvlačila posteljinu na krevetu.

"Izvinite, gde je pacijent koji je bio u ovoj sobi?" zadihano je upitala, pa se samo malo naslonila rukom od okvir vrata da je izgledalo kao da se pridržava, ali je to i htela. Nekako je iz dana u dan osećala umor i neku nelagodu, ali je uprkos tome idalje se držala kao da nije ništa.

Nije se mnogo toga promenilo od dana kada je saznala da su joj dani odbrojani i da je njena bolest prešla u poslednju fazu zatajenja srca, jer je ona i pre toga znala da nema nekih velikih šansi za opstanak. Međutim, sada ju je realnost udarila u lice i rekla kako sva nadanja padaju u vodu.

"Žao mi je, ali otišli su još pre pola sata", objasnila je, pa joj se nasmejala i više nego što je bilo potrebno, da je Beata pomislila kao da joj je drago što nije stigla na vreme i što je sobu zatekla praznu.

"Hvala vam", kulturno je uzvratila, ne želeći ni da pomišlja da joj nešto prekori u vezi osmeha, jer nije znala šta joj je u glavi - možda je bila samo previše kulturna.

Zatvorila je vrata za sobom i pogledala niz hodnjik nadajući se da su možda ipak tu negde, ali su joj nadanja ipak splasnula, jer od Alesandra i Kjare ni traga više u bolnici. Prekoravala je samu sebe tiho što je zakasnila i uspavala se, dok se u svojoj glavi već ljutila na svoju majku koja je nije na vreme probudila. Poželela je da vrisne glasno, jer nije imala pojma gde da ih nađe, a još manje gde žive. Zapitala se, da li će ih ponovo videti?

Osećala je razočaranost i krivicu što je sebi dopustila da joj tek tako izmaknu iz ruku, jer je zaista imala nameru da se bolje upozna sa Alesandrom i zbliži sa Kjarom. Po prvi put nije želela da izađe iz bolnice, jer je mislila da će se možda ipak vratiti. Međutim, minuti koji su prolazili veoma sporo pretvorili su se u sat vremena čekanja ispred na stepenicama. Osećala je poglede ljudi koji su u prolazu gledali u nju, jer je jedina sedela na dugačkim stepenicama i čekala, iako je u jednoj strani svojih misli znala da se neće vratiti, jer je znala da nemaju razlog za povratak, pa bar ne danas.