Pod Nebom Firenze

Epilog

Njihovi koraci su skoro odzvanjali pustim mestom kojim su išli, dok su delovi šljunka krckali pod njihovim stopalima. Sunce se probijalo kroz krošnje drveća i obasjavalo delove njihovih lica, dok su u tišini ruku pod ruku išli prema mestu koje nije imalo puno posetioca.

Svaki put kada bi zakoračila tu, njeno srce bi reagovalo, davalo je znake da mu je blizu, iako je zapravo on uvek bio blizu nje. Kolena su klecala kao da će ga videti, a znala je da neće osim te nasmejane slike na hladnom mermeru koji je odavao njegovu večnost. Zapravo, on će u njoj biti večan na sve načine.

"Bea, da li mogu kasnije otići kod drugarice da završimo domaći?" bojažljivo je upitala Kjara, pa svoju kovrdzavu kosu sklonila sa dela svog lica i umiljato je pogledala nadajući se da će to pomoći u donošenju pozitivnog odgovora.

"Ali da se ne zadržavaš, jer treba da se pakujemo", upozorila ju je, pa poljubila ruku nežne devojčice koja je vremenom rasla sve više i već za tri godine je prešla skoro polovinu njene visine.

"Najbolja si", radosno je rekla, pa zaskakutala oko nje, dok ju je ona sa osmehom posmatrala i pitala se, čemu ju je zaslužila?!

"Polako, pašćeš", upozorila ju je, kada je krenula skakutati stazom na kojoj je bilo kamenja koje bi je povredilo ako bi bila nepažljiva.

"Da li se bata sada raduje našem dolasku?" upitala je radoznalo, pa se okrenula prema Beati kojoj su oči zacaklile, jer su bile blizu njegovom mestu.

"Naravno. To je njegov najsrećniji momenat. Voleo nas je puno", suzdržavala je suze pred malim detetom, iako nije bilo ništa strano, ipak nije volela plakati pred njom. Još uvek je bilo teško pričati u vezi Alesandra i posle duge tri godine koje su prošle. Svaki put je knedla stajala u grlu zajedno sa suzama u očima, a Kjara je opet bila mala da sve to razume. Svog brata se sećala jako malo, ali dovoljno da ga se seća.

"Volim i ja njega. Da li to zna?" zabrinuto je upitala, pa zastala ispred drvene klupe koja je ukrašavala grobno mesto, ako je uopšte bilo šta moglo da ukrasi tako nešto.

"Zašto mu upravo ne bi to rekla?! Sećaš se da smo pričali kako je Alex na boljem mestu, ali da nas ipak čuje svaki put kada mu se obraćamo", kroz drhtavi glas je pričala Beata, pa prišla crnom mermeru preko kojeg je prstima prešla zamišljajući da je to njegova koža. Godine su prošle, ali se opet sećala kakav je to dodir bio. Sećala se njegovog pogleda, osmeha i mirisa i upravo to ju je održavalo svesnu. Tužno je kako od osobe najednom ostane samo čvrsti beton koji ne može da ti utoli želju za osobom koju si izgubio.

"Sećam se svega što si mi rekla", klimnula je glavom, dok je posmatrala Beatu koja je usnama dotakla Alesandrovu sliku i nežno prstima prešla preko nje, dajući joj znak da i ona to isto uradi. "Volim te, bato i puno mi nedostaješ", rekla je radeći isto što i Beata, dok iza nje svoje suze nije mogla da suzdrži, pa je zaplakala gledajući tu divnu devojčicu koja je ostala bez svih svojih. Ali ona je bila tu, kao i njena porodica. Trude se i trudiće se da joj pruže ljubav koju zaslužuje i da se nikada ne oseti usamljeno.

"Budi ponosna na njega, jer je bio divna osoba vredna naše ljubavi", uhvatila ju je za ramena, pa spustila svoju bradu na njeno teme glave, bodreći je, jer iako je bila mala, odlično je znala šta mu se desilo i gde je bio. "Zašto mu ne bi ubrala sopstvenim rukama one lepe bele rade, svidele bi mu se?" upitala je, pa joj pokazala na maleno polje divnih belih rada koje se nalazilo nedaleko od njih, ali dovoljno da ima par minuta nasamo sa njim.

"Napraviću najlepši buket", ciknula je radosno, jer ju je uveseljavao Beatin predlog i trčeći je otišla ka tom mestu.

"Izrasla je u divnu devojčicu, Alex", kroz osmeh je rekla, sedajući na kraj klupice i sklapajući šake u svom krilu. "Veoma je pametna, ali je još uvek mala i ne razume zašto svaki put kada dođemo pričam sa betonom", zakikotala se na to što Kjara spomenik zove beton, a onda usmerila pogled na veselu Kjaru. "Silno nam nedostaješ", tužno je rekla, pa obrisala odbegle suze. Uvek je pripremala sebe kad god je trebala da dođe i pretila sebi da ne sme plakati, a svaki put je. "Meni nedostaješ", šapnula je, osećajući koliko boli kao da je prvi put. "Osećam se prazno bez tebe, ljubavi", već se grcala u suzama i prisećala se početaka bez njega. Bila je to teška godina, preteška. Nikome nikada ne bi poželela tako nešto. Preživela je, svakako da jeste, ali na kraju, ništa više nije bilo isto i to je ono što boli.

"Znam da bi želeo da nastavim dalje, da budem srećna, ali ne mogu. Ne mogu svoje srce da dam drugome kada je ono i dalje tvoje i posle duge tri godine." Doduše, nije ni imala prilika da nastavi dalje, jer posle njegovog odlaska se zatvorila u sebe i posvetila se svojoj porodici. Kjara je ta koja je polako izvlači sa dna, jer je ona njegov dar njoj i čvrsto ga čuva." Potrebno mi je još vremena, Alesandro. Ne mogu da se naviknem na život bez tebe. Tako sam umorna", jecala je i svojim prstima kopala po svojoj nozi, jer ako pogleda u tu njegovu divnu sliku raspašće se. "I usamljena."

Svi su znali i videli koliko se promenila posle Alesandrove smrti. Nije mogla da oprosti sebi što ga je izgubila zbog nje same. Da je moglo biti nekog drugog načina, kamo sreće. Međutim, život nije funkcionisao onako kako smo mi želeli. Svako od nas je imao svoje puteve i to je značilo da su morali u nekom periodu života da se putevi razdvoje. Taj trenutak za njih je bio tada. Za nju je bilo zapisano nešto potpuno drugo.

"Odlazimo, Alex", posle višeminutne tišine i pripreme da povrati glas od plača koji ju je uhvatio, konačno je progovorila. "Došlo je vreme da te obe pustimo", priznala je ono što joj je ležalo na duši, a opet je bolelo. Mogla je ona da nastavi ovako život, ali koja je poenta? Za šta se onda on žrtvovao? Da bi bdela nad njegovim grobom i patila ostatak svog života. Ta čupavica to nije zaslužila. Nju čeka lep život, a jedini način za to je daleko odavde. "Odlučila sam da se preselimo u Los Angeles i pokušamo da nastavimo svoje živote i možda da te iste započnemo na novi način." Bila je to jako teška odluka za nju. To je značilo daleko od njega, a opet je znala da gde god budu i on će sa njima, jer će zauvek biti u njihovim srcima.

"Verovatno se više nećemo vraćati, jer prošlost moramo ostaviti iza nas. Ali znaj da ću jednog dana ponovo biti tu, pored tebe", možda ludo zvuči, ali jedva je čekala taj trenutak. "Puštamo te da spokojno odmaraš i da znaš da ću uvek znati čije srce kuca u mojim grudima. Neću ti se zahvaljivati na tome, jer ću prvo da te izgrdim onog dana kada se ponovo budemo sreli", nasmejala se na sopstvene reči i zamislila njegovu reakciju koja će joj uvek nedostajati. "Čekaj me, ljubavi, budi moj dom tamo gore." Znala je da od sada ima svoj dom gore. On ju je čekao, kao i njegova majka njega. Čekao ju je otvorenih vrata da je pusti u svoj topli i beskrajni dom u kom će konačno osetiti spokoj, a do tada, čekali su je neki novi putevi ovde dole.

"Znaj da ću te uvek voleti, Alesandro De Santis", poslala mu je poljubac i osmeh, a onda se okrenula prema Kjari koja je donela veliki beli buket koji je završio u malenoj vazni.

Uhvatila je za ruku tu malenu čupavicu, spremna sa njom za neke nove avanture na nekom novom mestu koje ih je čekalo.

I dok su sa osmehom išle jedna pored druge kao dva deteta, lepi prsten je visio oko vrata toj crnki i čekao svog nalednika koji je bio odmah pored nje, ali dok dođe to vreme, proći će mnogo godina. Pismo koje je sadržalo Alexove poslednje reči upućene svojoj voljenoj, ostaće zauvek uspomena koju će Beata čuvati.

Čekao ih je grad, neko novo nebo i njihova nova prilika za bolji život, jer iza sebe će obe morati da ostave svoju prošlost i sve ono što su izgubile. Nebo Firenze će uvek skrivati njihovu ljubav i jedan delić njihovih srca koja su se baš tu dotakla.

Iako kraj koji nije favorit mnogima, morao se desiti.
Čekaju nas nove avanture, dok njih nažalost ostavljamo iza sebe, jer red je dugačak.
Obradovaću vas da ćete dobiti još pismo napisano za Beatu.