Pod Nebom Firenze

23. Poglavlje

Dani koji su dolazili pred njima nisu bili ni malo laki. Borba da budeš jak, da pomogneš nekome do koga ti je stalo, trenutno su samo oni znali kako je dok su Beatu gledali kako se iz dana u dan sve više mučila i borila sama sa sobom.

Znala je da nijednog trenutka nije bila sama i bila je neverovatno zahvalna Bogu što je imala takvu porodicu uz sebe. Svaki trenutak, osećaj i tu večnu borbu je osetila na svojoj koži, ali uz njih je sve bilo lakše. Njihova podrška i saznanje da su tu, su bili dovoljni da nastaviš dalje. Znao si da imaš za koga. Baš zbog toga se i dalje borila, koliko god je bilo teško, jer kraj nije značio da je sve gotovo.

Plakala je, iako je sebi obećala da neće, ali što je kraj bio bliži, sva tvoja obećanja su polako tonula, jer koliko god se pripremao, nisi mogao da se prilagodiš situaciji. Po prvi put nije mogla da prihvati svoju bolest. Po prvi put je prezirala sve što jeste, ali ne i svoj dosadašnji život, jer je on bio u njemu. Svi ti divni ljudi oko nje su bili u njemu. Bila bi previše sebična kada bi rekla "kamo sreće da se nije ni desio", jer bilo je lepo dok je trajalo.

Hladni decembarski vazduh joj je dao znak da je još uvek tu i da je disala, pa bar je tako mislila sve dok se vrata nisu otvorila, a njen vazduh izašao iz pluća i povratio je nazad. Na njima je ugledala zapuštenog muškarca sa bradom od par sedmica i suznim očima koji su je moljivo gledale sa razdaljine koja ih je delila.

"Možeš da uđeš", šapnula je, iscrpljena iako je danima preležala u krevetu i kako kad prošetala hodnjicima.

"Želeo sam mnogo pre da te vidim, ali nisam imao hrabrosti", priznao je Nicolo koji je nesigurno prišao njenom krevetu i seo na stolicu do nje. "Žao mi je", prošaputao je, drhtavim rukama grabeći njene hladne koje su nepomično ležale uz njeno telo. Ovo je bio prvi put da je došao da je vidi u ovih par dana od kada je tu, a njoj se činilo kao jedna beskonačna večnost kojoj se kraj polako približavao.

"Oduvek sam želela imati oca kao i ostala deca, pogotovo u stanju u kakvom sam bila", započela je, osećajući potrebu da se otvori i prizna sve ono što nikada nije. "Neizmerno sam bila povređena, tata", kroz suze je rekla, dok se njegovo srce steglo na njene reči i to divno "tata" koje nije čuo od kada su bili mali, a od tada je prošlo mnogo godina. "Želela sam porodicu, da budemo srećni i na okupu."

"Ne znaš koliko se kajem, kćeri", odgovorio je i prineo njenu šaku svojim usnama i spustio jedan kratki poljubac koji je i odao koliko je sve ovo bolelo i bilo teško. "Moji grehovi su samo moji i ne želim da ih dajem drugima, ali nisam bio srećan, Beata", priznao je ono zbog čega je zaplakala i osetila tugu, jer pomisao da njen otac nije bio srećan sa njima je razarao.

"Mislila sam da ti nikada neću oprostiti za sve što si uradio, ali opraštam ti, jer ne mogu otići, a da to ne učinim", zajecala je, a onda ga stegla za ruku koja je drhtala i sve manje imala snage. Prvi put je videla svog oca tako zapuštenog i toliko nesrećnog kao da je samo svojim pogledom vapio za pomoć koja nije pristizala.

"Ne govori to", zaplakao je i spustio svoje čelo na nju. "Bolje mi nemoj nikada oprostiti, samo budi tu." Grcao je nepomoćno i Boga molio da je ne oduzima, ali je ona znala da od toga nije imalo ništa. Tolike godine je čekala i nije imalo smisla da na kraju dobije šansu.

"Budi jak, nije ovo kraj", kroz sićušan osmeh je rekla i dohvatila njegovu oštru kosu koja ju je podsetila na detinjstvo. "Kraj je za slabiće. Moretti porodica nikad nije bila slaba", sa ponosom je rekla i bila zahvalna na svim iskušenjima u životu. Možda da nije imala priliku da bude bez podrške i figure oca u životu, kao i njena majka i brat, nikada ne bi bili ovako jaki kao danas. Znala je da je sve nosilo svoju poruku.

"Ti si moja ćerka. Violina mala devojčica." Zagrlio ju je čvrsto, sve dok ih Alesandrov ulazak nije prekinuo i dao im znak da je njihov razgovor završen. Na njeno iznenađenje, Nicolo je pri izlasku zagrlio Alesandra, zbog čega se ona još više rasplakala i dočekala ga u zagrljaju u kom je utonula kao dete željno utehe.