Pod Nebom Firenze

15. Poglavlje

Naglo se okrenula, a potom stavila šaku blizu čela kako bi umanjila zrake sunca koji su udarali direktno u njene oči. Videla je veliku kuću nedaleko od sebe, iako joj je bila nepoznata, imala je osećaj kao da odlično zna čija je i ko u njoj živi. Nije mogla da objasni osećaj koji je imala dok je stajala na tvrdom betonu koji se najednom pretvorio u ogromnu baštu sa beskrajnim cvećem.

Spustila je glavu prema svojim grudima, a u svojim ušima čula svoje srce kako snažno i u punom sjaju kuca. Nije mogla da poveruje. Šta se dešava? Kako je ovo bilo moguće? Njeno srce je bilo u redu? Ona je bila u redu? Osećala se kao ponovo rođena. Osećala se tako živom.

Počela se smejati i pipati po telu, jer je sve izgledalo nestvarno i kao san. A potom se ukočila kada je začula maleni smeh i vrisak koji joj je bio sve bliži.

"Mama, mama." Začula je maleni ženski glas koji joj se činio da se upravo njoj i obraćao, a onda i zaista siuletu devojčice koja je počela trčkarati oko njenih nogu. Drhtala je, ne znajući šta ju je snašlo, a u istom trenutku je i osećala sreću. Ona se njoj obratila sa mama.

Onda kada je osetila suze u očima, tada je i devojčica nestala, da je počela plakati i dozivati je.

"Vrati se", vrisnula je, a potom skočila u krevetu u kom ju je oblio znoj. Ruke su joj se tresle, ali ju to nije sprečilo da protrlja lice koje joj je gorelo. Ona je gorela. Nije mogla da dođe sebi. Sanjala je san koji je njoj ujedno i potajno nadanje - da će jednog dana moći da bude majka. Žalila je što je to zapravo samo i bio san, što ju je uzdrmao i samo poremetio život sa samo jednom noći. Potiskivala je to u sebi, a sad ju je sve stizalo.

Zateturala se kada je ustala, a onda nekako stigla do prekidača za svetlo, već spremna da što pre izađe iz svoje sobe. Na brzinu je uspela nešto da prebaci preko sebe, jer je iza zidina njene kuće već uveliko bila noć.

Tiho se na prstima spustila niz stepenice kako ne bi nikoga probudila, dok je odlično znala gde su je noge nosile i njena želja da ga istog trenutka vidi. Nije mogla da bude sama. Bio joj je potreban i to nije želela da krije. A onda kada se našla ispred njegove kuće, zadrhtala je od vetra koji joj je skoro ulazio pod kosti. Noć je bila vedra, ali i jako hladna, da je morala da se obgrli rukama oko sebe i požuri korake prema vratima koja su joj već neko vreme bila dobro poznata i izgleda za nju suđena. Zahvaljivala se Bogu što je imala drugi ključ kod sebe, pa je što pre pobegla sa hladnoće unutar kuće u koju je takođe dočekao mrak.

Tiho je na prstima dumala kroz tamu tražeći njegovu sobu. A kada je dotakla vrata, lagano je pokucala na ista i odškrinula ih nečujno govoreći: "Alex". Kada nije dobila odgovor, ušla je unutra, dok joj se vid već privikavao na mrak, a mesečina joj je izlazila u susred i obasjavala krevet na kom je on ležao.

"Alex", malo glasnije ga je ponovo pozvala, već sad drhtavim glasom, jer je postala još emotivnija kada ga je ugledala i bila mu bliže. Trznuo se na njen glas, a onda odigao glavu sa svog mekog jastuka i pritisnuo prekidač na lampi koja se nalazila nedaleko od njega, tako pružajući mu bolji pogled na nju koja je snuždeno stajala na ulazu sobe i vapila za njim.

"Bea, šta radiš ovde?" zbunjeno je upitao, jer je iznenađen njenom pojavom pogotovo u ove kasne sate. "Ljubavi?" zabrinuto je rekao kada je ona skoro počela plakati i potrčala mu u zagrljaj u koji ju je spretno dočekao i osetio hladnoću koju je unela sa sobom, ali mu nije smetala, jer njena toplina ga je grejala.

"Nisam mogla bez tebe", kroz jecaj je rekla, a onda se podvukla pod pokrivač pribijajući se uz njegovo toplo telo. Nije mogao ni da pretpostavi kologo je njegova blizina bila za nju lek i mir. Bez njega, ništa nije imalo smisla.

"Nemoj me plašiti. Šta se desilo?" upitao je zabrinuto, dok je pomerao slepljene pramenove kose sa njenih obraza koje je milovao svojim prstima, a ona se uvijala kao mače pod njegovim rukama.