Pod Nebom Firenze

22. Poglavlje

Vreme je polako prolazilo i kao treptaj oka, već su sedmice iza njih bile. Koliko god su želeli, vreme nije moglo da se zaustavi i valjda, koliko si srećan toliko brzo i prolazi.

Beati vremenom telo je davalo znake slabosti. Govorilo je da itekako nešto nije u redu i da je snage sve manje bilo. Vrtoglavice, bol u grudima i sve teže disanje je bilo zabrinjavajuće, ali ona nije imala ni najmanju nameru da bilo kome kaže kako se oseća. Ovo je bilo njeno najlepše doba u njenom životu. Bila je najsrećnija. Polako su tekle pripreme za njihovo venčanje, tako da je uspevala i da sebi skrene pažnju sa svoje bolesti i znakova koje su je upozoravali. Nije želela da gubi vreme po bolnicama, to bi samo usporilo sve.

"Meni se ova mnogo dopada", rekla je Viola, pa prenela katalog koji joj je stajao na stolu ispred svoje ćerke i pokazala svetlucavu belu haljinu koju bi mogla obući za svoje venčanje.

"Ali opet bih neku jednostavniju", zakukala je nezadovoljno, jer jednostavno nije mogla da se odluči koju bi da izabere. Isprva nije želela ni da oblači venčanicu već neku jednostavnu belu haljinu, ali uz nagovor svoje majke i Alesandra, odlučila se da popusti i ipak nju obuče. Ne može reći da nije bila kao ostale, jer jeste. Maštala je i ona o svom bajkovitom venčanju, venčanici iz snova i svom budućem mužu, ali kako je vreme prolazilo, šanse za takvo nešto su bile minimalne i upravo zato su se i njene želje sa odrastanjem suzile na ono osnovno.

"Zašto? Vidi kako je ova lepa", odgovorila je, uporna da joj skrene pažnju na nju koja bi joj po majčinoj proceni božanstveno stajala, ali je ona u svojoj glavi imala potpuno neki drugi zamisao.

"Ova", dreknula je iznenada Beata kada je na sledećoj strani ugledala baš onu koja bi bila približna onoj koju želi, jer je ovo ipak zimsko doba i ne može svaku obući. "Divna je", šapnula je prelazeći preko slike duge bele venčanice koja je imala uske providne rukave i čipkasti bež gornji deo sa jednostavnim donjim.

"Lepa je, sviđa mi se", uzvratila je Viola, pa ipak tužno pogledala u svoj odabir kog ne može da se nagleda, ali ipak, Beata je bila ta koja bira svoju venčanicu, jer njeno vreme je bilo daleko iza nje. Bila je presrećna. Sam pomisao da će svoju ćerku ugledati u venčanici je bio nezamisliv. Svaka majka sanja o venčanju svog deteta bilo muško ili žensko. Svaki od njih sanja da svoju decu isprate u bolji život, u zajednicu u kojoj će biti srećni. Šta više i da se brak raspadne bilo kome od njene dece, uvek bi ih dočekala širom raširenih ruku nazad, bez obzira na njenu prošlost i iskustvo sa samim tim. Uvek je podržavala razvod pre nego nesrećan brak.

"Meni se mnogo sviđa prvo mesto koje smo izabrali", oglasio se razdragano Filippo koji je skoro skakutajući ušao u dnevnu sobu kod njih za kojim je došetao i Alesandro. Čim su ih čule, iste sekunde su se katalozi poklopili, jer nisu želele da Alesandro vidi potencijalnu venčanicu za Beatu. Običaji su se poštovali.

"Dogovorićemo se, ima još vremena", uzvratio je Alex, pa prišao prvo Violi koju je poljubio u obraz, a onda Beu u kosu sa dužim zagrljajem kojim su poručili jedno drugom da su nedostajali ovo prepodne.

"Jeste li našli mesto?" upitala je Bea, pogledavši obojicu ponaosobno. Njih dvojica su bili zaduženi za jedan lep restoran u kom će imati svečani ručak samo za par odabranih ljudi i njima najvažnijih. Nisu ni planirali da prave veliko venčanje, već samo njihovo crkveno i opštinsko koje će proslaviti upravo tu.

"Nismo se još odlučili", odgovorio je Alex, sedajući pored nje i prebacujući svoju ruku preko njenih ramena, tako je zapljuskujući njegovim divnim mirisom.

"Govori u svoje ime, ja jesam", zakukao je Filippo, pa mu se izrugao kao neko dete, iako ruku na srce to još uvek i jeste bio.

"Filippo, prestani, nije na tebi da odlučuješ", upozorila ga je majka i prekorila pogledom kojim mu je rekla da se smiri. Koliko god bi svi voleli da učestvuju, ipak se znala čija je zadnja reč bila.