Pod Nebom Firenze

4. Poglavlje

U toku noći se prevrtala po krevetu ne znajući razlog svoje nesanice, jer su joj misli svako malo lutale svukuda i nisu joj dozvolile da bar malo odspava. Osećala je zabrinutost, ali i neki neobični osećaj treme. Nije sigurno bila uzbuđena što ponovo ujutru ide u bolnicu, ali opet, iščekivala je odlazak. Sama sebi se smejala i odmahivala glavom, jer je želela ponovo da vidi te plave oči. Dečko joj je postao jako zanimljiv, a i bila je zainteresovana za njegovu malu sestru koju je čak poželela i da upozna. Daleko od toga da joj se svideo na prvi pogled, jer ona nije umela tako. Samo je razmišljala da bi bilo lepo upoznati nekoga novog i u svom životu imati nekoga drugačijeg kao što je Alesandro. Sa takvim mislima je polako i tonula u san koji joj je jedva navirao na oči.

Već ujutru je bila na svojim nogama sređena da krene u bolnicu, jer se vreme polaska polako približavao. S obzirom da je jutro bilo sunčano i toplo, odlučila se na visoki rep i bež jaknu koja se uklapala sa tankim farmerkama i patikama. Ovo jutro se ipak sama probudila i to ranije, što je bilo iznenađenje za ukućane, ali i za Beatu, jer nije puno spavala.

Sa stepenica je zatekla svog mlađeg brata kako se u hodnjiku obuva, dok je zbunjeno pogledala u svoj sat na ruci.

"Gde ćeš ti ovako rano, pa neće ti škola početi još za par sati?" upitala ga je pridružujući mu se u hodnjiku, dok je on zavezivao i poslednju pertlu, pa ustao sa police na kojoj je imao naviku da sedi.

"Idem kod druga, pa ćemo zajedno u školu", objasnio je sestri, pa crni ranac stavio na ramena kezeći se svojim slatkim osmehom koji je pokazivao male rupice na njegovim obrazima koje je Beata volela da gnječi.

"Zna majka za to, zar ne?" upitala ga je sumljičavo, dok se on glasno nasmejao, pa odmahnuo svojom rukom.

"Pa zar misliš da bih uspeo da izađem na ova vrata, a da ne zna?" uzvratio je pitanjem i to ironičnim, na šta je Beata prevrnula očima, ali ipak poljubila svog brata u oba obraza gde su se te male uvale nalazile. "Budi dobra, sestrice", dobacio joj je Filippo kada se već nalazio na izlaznim vratima, dok ga je Beata streljala svojim očima.

"Mali, to bih trebala ja tebi reći", uzvratila je glasno preteći mu prstom, dok je on ugrabio priliku da joj se isplazi i brzim korakom izleti napolje kako ga se ne bi dočepala.

Nasmejala se sama sebi u bradu, pa odmahnula glavom, jer joj je ovaj mali znao zeznuti u svakom pogledu, da nikad ne stigne da ga preduhitri u bilo čemu. Sigurna je da njega čeka dobra budućnost, jer će se itekako snaći u svemu što mu život pruži, samo ako bude zdrav.

"Mama", pozvala ju je, prelazeći iz prostorije u prostoriju kako bi joj javila da mora krenuti u bolnicu, ali nje nije bilo. U kuhinju je zavirila, ali je ni tamo nije bilo. Međutim, odvuklo joj je pažnju prozor u kuhinji sa kojeg je upravo nju videla kako u bašti sedi za svojom stolicom.

Posmatrala ju je tako nekih par minuta, dok ona nju nije ni videla. Mogla je da oseti bol koja je navirala iznad nje i niko joj nije mogao reći suprotno, jer je odlično poznavala svoju majku. Svaki njen pokret i izraz lica su prestavljali nešto i davali joj signale o čemu se radi. Mogla je da vidi u njenom pogledu svaki put skrivene suze koje od nje ipak nije mogla sakriti, jer je ona iz iskustva znala kako se kriju.

Drmnula je samu sebe kako se ipak ne bi rasplakala gledajući je tako mirnu i zamišljenu. Pokrenula je svoje noge prema zadnjoj strani izlaza iz kuće koji vodi u baštu iza, pa zastala očekujući da će je videti. Međutim, nije. Uzdahnula je umorna od toga da je boli sve ovo, jer je uvek majci govorila da ne misli na loše, iako je znala koliko je teško tako nešto uraditi.

"Zašto sediš tu sama?" upitala ju je tiho sedajući na naslon od njene stolice, pa je zagrlila preko ramena naslanjajući svoju glavu od njenu.

"Samo uživam u lepom vremenu", odgovorila je trudeći se da joj se osmehne bar malo, dok je Beata stezala svoju vilicu kako ne bi zaplakala. U njenom glasu je osetila koliko je laže i koliko tuguje upravo na ovom mestu, ali nije želela ništa da joj kaže, jer nekada je i to potrebno.