Pod Nebom Firenze

9. Poglavlje

Uzbuđeno je trljala rukom od koleno, dok se približavala omanjoj kući ispred koje je sa iščekivanjem stajao Alesandro i čekao je. Satima se pripremala za dolazak u njegovu kuću koju od nervoze nije ni pogledala iz kola. Međutim, kada je nogom kročila na zemlju pred kućom, ostala je zapanjena prizorom ispred sebe.

Mnoštvo cveća se prostiralo ispred nje u raznim bojama i vrstama, da joj je malo trebalo da prekrije usta koliko je zapravo lepo izgledalo. Zar je sve ovo njegovo? Kuća je imala samo jedan sprat sa omanjim potkrovljem i lepim prozorima, dok je ličila na drvenu vikendicu. Sve je tako lepo izgledalo, da je Beata morala duboko udahnuti i osetiti kako je vazduh ovde drugačiji, lepši.

"Sviđa li ti se?" tiho je upitao, dok joj je prišao za par koraka, a ona tek sada svoj pogled preusmerila na njega i shvatila da po prvi put nije obraćala pažnju na samog njega.

"Neverovatno je", priznala je oduševljena od samog početka, dok ju je on bez razmišljanja zagrlio osećajući da ima slobodu. Oboje su se osećali slobodno jedno pored drugoga, jer su shvatili da ovo što oni imaju, ne prolazi tek tako. "Ovo je tvoja kuća?" upitala je, dok je još jednom preletela pogledom preko kuće boje kajsije.

"Moja i Kjarina", potvrdio je, malo je i ispravljajući na čemu se ona nasmejala, jer je razumela. Od kada je ima, uvek je voleo da kaže da što on ima, ima i njegova malena sestra. Sve što pripada njemu, pripada i njoj. Svaki ćošak kuće je bio zajednički, kao i cvet u bašti kojima Beata nije mogla odoleti, već jednu ružu dotakla jagodicama svojih prstiju.

"Nisam znala da voliš cveće", rekla je, ujedno se i nasmejavši, jer zapravo dosta toga ne zna o njemu. Osvrnula se oko sebe okružena nežnim bojama koje su odavale toplinu života. Osećala se spokojno. Čudno spokojno. Jedan korak je bio dovoljan da oseti vatru koja joj je grejala dušu, da nije bila toga svesna od prvog trenutka kada je stigla tu.

"Moja majka ih je volela", uzvratio je malo tiše, pa joj uputio kratak pogled sa kojim joj je nagovestio da ga prati, što je i uradila. Na trenutak se namrštila na njegove reči u prošlom vremenu, ali se odlučila da ih ignoriše i napravi se kao da ne razume.

"Kada ću ja upoznati tvoje roditelje?" radoznalo je upitala, malo potrčavši za njim, jer je on iznenada ubrzao svoje korake. Na spomen njegovih roditelja, nešto ga je steglo u prsima, dok je osećao prazninu koja ga zapravo nikada nije ni napustila. Nije bilo lako rešiti je se, jer je praznina ono što se teško popunjava.

"Šta bi želela da popiješ?" upitao ju je u hodu, praveći se kao da nije čuo njeno postavljeno pitanje, dok je izmicao ispred nje.

"Alesandro", pozvala ga je hvatajući ga za podlakticu i nežno ga zaustavljajući, da je on morao da proguta tešku knedlu u grlu i pogledao u njene cakleće oči koje su tražile poverenje od njega, a njemu je samo bilo teško pričati o prošlosti. "Ne očekujem da jedno drugome otkrivamo odjednom sve o našim životima, ali je nekada u redu reći ono što ti ne da mira", tiho je prošaputala i dalje ga držeći za ruku, samo što je ovaj put nesvesno počela pomerati prstima što je oboma stvorilo eliktricitet koji im je uzburkao ritam srca.

"Poginuli su u požaru", nečujno je prošaputao i na kratko susreo njen maglovit pogled koji nije mogao gledati ispred sebe. Nije želeo da bilo ko oseća sažaljenje prema njemu. Nije bio za žaljenje. Samo on je mogao to da radi samom sebi. Beata je na trenutak ukočeno ostala da gleda prema njemu, dok je on polako seo na veliku ljuljašku u obliku mini kreveta na koju se naslonio kroz uzdah. Znala je da nešto nije u redu, ali nije baš očekivala da će čuti ovo od njega. Nije znala da ovoliko nije u redu.

"Znam da moje "Žao mi je" neće ništa promeniti, ali isto tako znam da znači kada je neko uz tebe." Pridružila mu se sedajući pored njega, dok se ljuljaška u laganom ritmu pod njima zaljuljala i unela topao vazduh koji je prošao kroz njene pramenove kose koje je on ispratio svojim plavim očima. "Ovde sam, Alesandro. Ne moraš ništa da mi pričaš, ali je dovoljno da znaš da sam uz tebe." Od srca je govorila svaku reč koja je sišla sa njenih usana. Razumela ga je. Znala je kako je ostati bez nekoga svog dragog u životu. Nije mogao da se opiše bol koja živi u čovekovom telu na svaku pomisao o tome. Pomisliš kako će proći s vremenom, ali ti to isto vreme pokaže da ništa ne prolazi. Nije prošlo. Nikada ni neće.