MOJ ZGODNI BOSANAC

9

Emir

Ulazim u kancelariju držeći je za ruku. Odjednom svoju ruku izvlači. Šta sam sad napravio?

-Emire izvini. Pretjerala sam i u redu je ako si ljut. Ona ti je bitna ok. Ako hoćeš da me ostaviš,u redu. Otiću.-krenu joj suze niz lice. Koji kurac.

-Lamijaaa eeee. Ne ljutim se. Ona je tebe napala i zaslužila se. Čuo sam sve. Ti si mi najbitnija. Boli me kurac za nju. Radi kod mene 3 mjeseca i jedva sam joj i ime zapamtio. Kakav raskid kakvo ostavljanje. Ne ideš ti nigdje. Ti si moja i ostaćeš moja. Nemoj da plačeš molim te.-diže glavu i nasmijem se. Primaknem je sebi i ona se opet odalji.

-Lamija koji ti je kurac šta bježiš od mene.-mrzim što se ovako izražavam prema njoj ali sam iznerviram.

-Plakala sam nemoj. Umazaću te. Očajno izgledam.-šta priča ona.

-Nisi mala sve je top. Nije ti se ništa razmazalo i prelijepa si.

-Je li. Evo dočekala sam te sad. Što sam ja mala?

-Pa mala si i slatka. Sva si medena.-uhvatim je za ruku i zagrlim. Ajjj. Kako mi je nedostajala. Zaglibio sam ja dobro sa njom...

-Umazaću ti košulju.

-Boli me kurac.

-Emire ozbiljna sam. Negooo. Da te nešto pitam.

-Reci ljubavii.-kažem sa osmjehom jer je prezanimljiva.

-Jel ti se nabacivala ona?-krenem toliko glasno da se smijem da mislim  da me je cijeli hotel čuo.

-Šta da jeste?-u sekundi se odmiče od mene.

-Jeste. Ubiću je. Počupaću joj one klipse s glave.-krene da izlazi i hvatam je za struk i dižem od poda jer znam da će poletiti da je zadavi. Vidim na kamerama da ona nije otišla.

-Smiri se ljubavi.-ovo me još više nasmije

-Emire pusti me odmah!!

-Šta ti je hahahahhahaha.

-Tebi je ovo smiješno jel?

-Jeste smiješno mi je. Jesi li ti to ljubomorna?-tek mi ovo dolazi do glave.

-Jesam iii. Hajmo sad svi ubiti Lamiju zato što je ljubomorna.

-Jesil ti u PMS-u?

-Šta te briga? Ja sam ljubomorna ne znam sad.-dolazim do nje i toliko jako je poljubim da su nam se zubi dodirnuli. Odvajam se od nje zadihan kao da sam maraton pretrčo.

-Fuck u PMS-u sam.-na ovo se još više nasmijem. Hvatam je za ruku i stavljam u svoje krilo dok sjedam na fotelju.

Lamija

Tačno sam je mogla zadaviti. Ležim na njegovim grudima i ovo ne bih mjenjala ni za šta na svijetu.

-Jel te boli stomak?-polaže ruku na moj stomak i odmah me okreće prema sebi.

-Šta je ovo?-iskolači oči.

-Koje?

-Gol ti je stomak.-toliko se nasmijem ja ovo da ne mogu sebi doći.

-Izvini a šta je to tebi smiješno?-ne mogu da dođem sebi.

-Ko je sad ljubomoran?-vraća me sebi u krilo i ostane namrgođen.

-Ljubomoran sam.

-Nemaš zbog čega da budeš. Tvoja sam.

-Moja?-pita sa osmjehom.

-Da tvoja. I ne,ne boli me stomak. Još uvijek.-na ovo samo izdahne.

-Ja ne znam kako vi to izdržite.-samo ga još više prigrlim.

-Hajde idi radi ja moram da idem.-pokušam da izađem iz njegovog zagrljaja ali me ne pušta.

-Ne ideš. Pola 12 je a ti od jedan krećeš. Možeš ostati još pola sata.

-Emire rekao si da si pun posla.

-I jesam pun.

-Pa eto nastavi da radiš.

-Dobro nastaviću ali ćeš mi biti u krilu. Još ovih pola sata nedostajaćeš mi puno.-ja ću da se istopim po jedno deseti put u roku od sat vremena.

-Dobro hajde mazo.-skoči i vodi nas do stolice. Stavlja me u svoje krilo i on je ogroman a ja mala kao djevojčica neka u njegovom krilu. Zadubio se u papire dok jednom rukom mazi moj obraz. Odjednom neko pokuca i ja skočim kao poparena i vratim se u fotelju. Blam me oblio.

-Šta ti je ženo?

-Emire neko ti kuca.

-Pa šta?

-Samo reci šta treba da kažeš da ne stoji osoba na vratima.-otpuhne i kaže to jedno uđi.

Na vratima ulazi ona šalteruša. Zar ona nije otišla. Samo se smrknem na nju.

-Šta hoćeš reko sam ti da ideš.

-Vi ste to ozbiljno mislili?

-Jok eto nisam. Rekla si one riječi moj djevojci tj. mojoj ženi. Da si pokila stavari i otišla da ja ne bih morao da zovem obezbjeđenje da te izvede.-on je rekao njegovoj ženi. Istopiću se opet. Ova samo izađe i zahlupi vratima. Krava jedna.

-Dolazi sad ovamo.-kaže on i odmakne se od stola šireći ruke. Samo ustanem i ugnjezdim se u moj dom.

-Mmmm. Prelijepo mirišeš.-ljubi mi vrat kad samo neko uleti u kancelariju. Skočim opet i sva se zacrvenim. Na vratima stoji Sakib i osmjehne se čim me vidi.

-Ooooo snahooo. Hvala ti do neba što si urazumila ovog kretena.-na ovo se nasmijem.

-Ma ko je kreten?-javlja se Emir.

-Samo se ti vrati snaho nemoj da vas prekidam. Odo ja. Samo sam navratio da vidim jel živ.

-Ma kakvo to. Ja idem,moram na posao.

-A neeee.-hvata me Emir za ruku i grli ne oko struka dok ja stojim a on sjedi na stolici.

-Emire pusti me moram da idem!-kažem oštro i on se polahko odmakne. Otisnem mu poljubac na usne pridjem i zagrlim Sakiba i odem. Čim izađem osjećam neku prazninu.

Emir

-Majmune jedan sad si našo doći.-kažem Sakibu.

-Ooo buraz ti si opasno zaglibio. Zaljubljen si do ušiju.

-Jesam.-kažem i izdahnem.

-Nema na čemu.

-Šta nema na čemu?

-To što sam vas pomirio.-koji kurac...

-Ukratko odmah da kažem da ne bi skočio na mene. Vidjam je par dana i vidim sa je ista kao i ti. Ti si se ubijao i mogo si umrijeti. Sam znaš kakav si bio i kakva je ona. Nazvao sam je i ispričao sve. Inatite se kao budale i jedno i drugo. Nisam mogao to više da gledam i umiješao sam svoje prste. Ona je u početku pričala kako neće da pati ali sam joj sve objasnio i hvala Bogu sada je sve tooooop. Što vas volim vidjeti tako zaljubljene.

-Hvala brate.-ne mogu da vjerujem...