MOJ ZGODNI BOSANAC

18

Emir

Rijad stavlja Emini prsten na ruku, svi aplaudiraju, smiju se, sretni su zbog njih. Sretan sam i ja. Nije da nisam. Ali dok ih gledam tako mala iskra zapara moje srce i zaboli me. Tako mi prokleto nedostaje ali ne mogu preći preko svog ponosa. Nisam vjerovao da bi mi ikad mogla to uraditi ali sam vidio dokaz taj. Kako je mogla da me gleda u oči i laže? Da glumi da je sretna? Ni ova utjeha koju tražim u Irmi ne može zamjeniti to. Smara me samo. Ne možeš je se riješiti. Tako boli što je vidim sretnu. Da li je našla nekog? Sigurno je čim me onako hladno samo odbila. Kao da me polila hladnom vodom. Vratila mi je moje riječi. Zašto me onda pobogu te riječi toliko bole. Da li je nju bolilo to?
Već se svi spremaju da idu kući, čestitaju Rijadu i Emini. Pridjem i ja da čestitam.

-Čestitam brate, zaslužili ste da budete sretni. Snaho, čestitam.- nasmijem se Emini a onako me samo pogleda ispod oka i ode. Mrzi me od dana raskida mene i Lamija. Uporno mi govori da to nije istina. Uporno mi to svi govore. Zašto mi to govore kada sam vidio slike?
Umorno otpuhmem i uputim se ka hotelu i ujedno zovem Irmu da se tamo nacrta. Barem za nešto služi.

• • • • • •

-Jao dragi-ako progovori jos jednu nabiću je nogom. Kako ne konta da je ne mogu očima gledati i da je tu samo da upotpuni ovu tugu?

-Sada mi je drago sto sam ti otvorila oči sa onom kurvom.

-Moliiim?? Šta si ti uradila?- ne ne ne samo da nije to.

-Pa šta nećeš se ti ljutiti što sam se malo poigrala u fotoshopu hahahahahaha- momentalno je bacam sa kreveta i ustajem. Zadaviću je golim rukama.

-Šta si uradila crkla dabogda?

-Pa šta što sam isfotošopirala slike bitno je da si sad samo moj.

-Momentalno da si se izgubila odavde dok te golim rukama nisam zadavio. Napolje!!!- dreknem se mislim da me čuo cijeli hotel. Ona brzinom svjetlosti obuče se i izadje napolje. Koji sam ja kreten.

Šta sam joj uradio. I posle se pitam što me svi mrze. Jedinu vrijednu stvar koju sam imao u životu sam izgubio. Koji sam debil.
Silazim u bar u hotel i naručujem flašu. Barem će alkohol isprati ovu krivicu koju osjećam. Moja Lamija, moja... Ona je samo moja. Da vidim ima li koga. Prosuću mu glavu ispred njenih očiju.
Flaša je već pri dnu i bog me ubio al ja ne znam gdje sam. Uzimam flašu i sjedam za volan i vozim. Gdje vozim ne znam. Znam. Idem mojoj svjetlosti...

Lamija

Dajem Leu večeru i krećem ka kupatilu na tuširanje. Naporan dan uh. Imala sam slobodno zato sutra radim prvu. Već slutim pogibiju na poslu.
Otvaram vrata od kupatila kad čujem zvono. Gledam na sat 12 je sati. Ko bi sad mogao biti? Već me hvata panika jer se strašno bojim. Leo večera i ne čuje zvono. Hvatam tavu u ruke i prilazim vratima. Jebem ti kad nemam špijunku. Držim tavu čvrsto u rukama i otvaram vrata već spremna da udarim tog ko je na vratima. Odjednom samo neko pada na mene ali prc izmaknem se i taj neko padne na pod i za njim flaša. Ništa mi nije jasno. Okreće se kad ono...

-Ljubavi moja, moja svjetlosti, kako si mi lijepa...-suze su mi već u očima. Lažem kad kažem da sam ga prebolila. Nisam. I dalje me boli. Zašto nam je to morao uraditi? I sad dok leži ovde na podu pijan to me još više boli. On nije pio dok smo bili zajedno...

-Šta si to uradio od sebe?- pitam iako znam odgovor. Vjerovatno ga jebaljka odjebala pa nema kome pa je došao meni.

-Izvini, izvini, izvini. Takav sam kreten ispao. Volim te Lamija.- jedva izgovara te riječi. Ništa mi nije jasno. Pa on je zaspao na podu. Pokušavam sama da ga podignem al ne ide. Ostavim ga samo da leži na podu. Za bolje nije. Uputim se ka kupatilo i pravac krevet a on nek se jebe na podu.

• • • • • •

Već sam se spremila za posao a onaj i dalje leži i spava na mom podu. Prilazim mu i budim ga. Drmam ga drmam on ništa.

-Emire ustaaaaaj!!!!!- proderem se glasno i on se trzne. Gleda u mene i oči mu se pune suzama. Šta je s ovim čovjekom?

-Kupi svoje stvari i gubi se odavde.- kažem strogo i već krećem prema vratima da ih otvorim ali me on hvata za ruku i obara me na sebe.

-Ma šta radiš ti?

-Pusti me da opet oživim.- spušta glavu na moje grudi i zatvara oči. Koji mu je kurac.

-Šta da oživiš ti si taj koji je mene ostavio.  Nisi mi vjerovao sklanjaj se od mene!-guram ga os sebe ali džaba. Jači je tri puta više nego ja. Odjednom se samo uspravlja i gleda me u oči sa očima punih suza.

-Lamija hoćeš li mi ikad oprostiti? Molim te samo pričaj sa mnom.

-Emire šta da pričam s tobom ti si svoju šansu prokockao onda kad si me ostavio posle godinu dana veze. Ostavio si me zbog laži. Nisi mi jebeno vjerovao.- oči mi se već pune suzama. Nemoj da plačeš, nemoj da plačeš, nemoj da plačeš...

-Sve sam saznao. Sve je bila laž. Slike su namještene sve. Ona nam je sve to namjestila da bi nas razdvojila. Molim te ljubavi oprosti mi.-hh. Tako znači. Ustajem sa poda i uspravljam se. Odlazim do vrata i otvaram ih. On me gleda sa čuđenjem.

-Drago mi je da te ne grize barem savjest. Sad napolje. Neću više da te vidim ispred sebe. Napolje!- on samo ustaje i prilazi mi.

-Ne prilazi mi!- kažem a suze me već izdaju. On stavlja ruke na moje obraze i briše mi suze.

-Uradiću sve da mi oprostiš ali neću i nestati. Nemoj molim te više plakati ne mogu da podnesem tvoje suze.- moja podsvjest se samo nasmije.

-A mogao si ih podnijeti prije godinu dana a? Prije godinu kada si me ostavio bez razloga? Prije godinu kada sam se borila za život? Jesi li tada mogao podnijeti? Izlazi napolje ne želim da te gledam.- izgurujem ga iz stana i zatvaram vrata i spuštam se niz njih i krenem jecati. Zašto zašto zašto. Kada sam konačno mislila da sam prošla preko toga...

-Volim te Lamija- čujem sa druge strane.

-E pa ja tebe ne volim!- proderem se i zajecam. Najveća laž koju sam u životu izgovorila. Čujem ga kako silazi niz stepenice i odlazi. Zašto Bože, zašto?