Osamnaest mlađa

10.

- Moramo da pričamo. – Lela je rekla kada ju je par dana ugledala ispred fakulteta.

- O čemu? – Boni je bila zbunjena.

- Ne sad i ne ovde. – nasmejala se i očima joj pokazala na grupicu njenih prijatelja. – Zdravo drušvo. – rekla je i otišla.

- Šta je htela? – Danijel ju je privukao u zagrljaj.

- Nemam pojma. Želi da pričamo. – pogledala je u Davida, a on je podigao ruke i spustio ih. – Zašto ste vi ono raskinuli?

- Nije išlo. – hladno je rekao. – Znam taj pogled. Ne znam o čemu se radi. Hajde da sednemo.

Tokom celog predavanja Boni je razmišljala o Leli. O čemu li je želela da priča sa njom? Nisu bile baš bliske drugarice, a u vazduhu se osećala ta netrpeljivost među njima.

- Boni! – čula je Lelin glas kada je kasnije tog dana šetala kroz park.

- Lela. – stala je i sačekala je.

- Nikako da te uhvatim samu. Oni krpelji od tvog društva se ne odvajaju od tebe.

- Ne zovi ih tako. Do skoro si i ti bila sa nama. – oni nisu krpelji. Volela je te ljude.

- Daj molim te, da nije bilo Davida, odavno bih ih oterala u tri lepe.

- Bezobrazna si. Šta je David video na tebi? – to pitanje je često postavljala sebi od kada ju je upaznala.

- Dobra sam u krevetu. – Lela je to sa takvim ponosom rekla, da joj je čak i namignula. Boni je tada sve bilo jasno. Tada je videla da nema puno pameti u Lelinoj glavi.

- O čemu si želela da pričamo? – želela je da završi sa tim.

- Ti si ta, je l' da? – Lela je rekla.

- O čemu pričaš? – bila je zbunjena.

- Ti se Andreina žena, zar ne? – nastavila je. – Priznaj, same smo.

- Nema tu šta da se prizna. Andrea i ja nismo u braku. – sranje. U problemu je. Mislila je da će ona zaboraviti do sad na to.

- Ovo mi govori drugačije. – izvadila je telefon i pokazala sliku Andree i nje ispred restorana. Andre ju je držao oko struka i ljubio u čelo. Na slici se video samo Andrein lik.

- To ne dokazuje ništa. To može da bude bilo koja devojka.

- Ali sam ja videla da si to ti.

- Zašto ne odustaneš? – pitala ju je.

- Da odustanem? Sad? Ne, konačno sam našla dokaz da ti nisi svetica kakvom te svi predstavljaju, a sad imam i dokaz za to.

- Slika ne dokazuje ništa. – mora pod hitno da razgovara sa Andreom.

- Ne brini, naći ću dokaze.

- Zašto radiš ovo? Dokazuješ nešto što ne postoji. – molila se u sebi da ne uradi ništa loše.

- David me je ostavio zbog tebe. Nakon onog našeg susreta u parku. Dokazaću mu da nisi svetica kakvog te predstavlja.

Raskinuli su zbog nje? Ali zašto?

Ostatak dana joj se ta misao vukla po glavi.

Umesto da uči za ispitni rok koji se približavao, razmišljala je o Leli. Ne sme niko da sazna istinu.

Neko bi reko „jaka stvar", ali nije želela da je ljudi predstavljaju kao sponzorušu. Njeni prijatelji bi je mrzeli, a ona nije želela da je oni mrze.

Čekala je Andreu do neko doba noći, ali on nije došao. Javio joj je da će se zadržati na poslu.

Nije ni slutio da se jedna mala, napadna devojka, mešala u stvari koje se ne tiču nje. Dovoljne su mu bile radnice na poslu.

Sutradan, nakon predavanja, je po prvi put od kada su se vratili kući, preskočila šetanje i vratila u sta. Zatekla je Andreu kako sedi na terasi dok kuca nešto na laptopu.

Na trenutak se zagledala u njegovu lepotu. Njegov stav. Autoritet. To je bilo prvo što ugledaš na njemu. Lepota. To je bilo nešto što ga je pratilo.

Boni, pa ona mu nije bila potrebna u životu. Bar je tako ona mislila. Za pet meseci im ističe ugovor.

Možda je bila zaljubljena u njega, ali nije želela da ostane u braku. Nije želala da ga zarobi. Potrebna mu je žena koja je slična njemu, a ne neka krhka Boni, koja se za njega udala samo zbog para.

- Hej. – rekao je kada ju je ugledao. – Znam da sam lep, ali ne moraš da buljiš u mene.

- Jako skromno. – prišla mu je. – Šta radiš? – pitala ga je i ostavila nežan poljubac na njegove usne.

- Nešto za posao. Kako je bilo na predavanju?

- Dobro. Dosadno. Ali snalazim se. – izdahnula je.

- Šta se dešava? – ostavio je laptop i posvetio joj pažnju. Milion stvari su se motali po njegovoj glavi.

- Slikani smo pre neko veče ispred restorana. – jednostavno je rekla. – Lela nas je slikala.

- Sranje. – rekao je. – Da li neko zna?

- Za sad samo ona. Na slici se vidiš ti kako ljubiš neku devojku u čelo, dok su ti ruke oko njenog struka.

- Ne vidi se ko je to? – pitao ju je zabrinuto.

- Ne, vidiš se samo ti. Ali nije teško zaključiti da sam ja na slici.

- Šta želi? Sigurno traži nešto da bi ćutala.

- Traži dokaze da smo ti i ja u braku. Andrea, ostalo je još pet meseci.

- Pet meseci do čega? – pogledao ju je zbunjeno.

- Za pet meseci nam ističe ugovor. – njihov ugovor o braku.

- Jebeš ugovor, ne želim da se razvedemo.

- Ali ja želim. – tužno je rekla.

- Zašto? – Šta se dešava? Prošlo mu je kroz glavu. Šta joj je odjednom?

- Zaslužuješ nekog ko će da ti pristaje. Ne mene. Ja sam samo jedno malo dete, koje moraš da kriješ.

- Ne želim da se razvedemo. To što si dete, ne znači da mi ne pristaješ.

- Molim te da se razvedemo kad prođe sve ovo. – pogledala ga je očima punih suza.

Trenutno, on nije znao šta da radi. Nije želeo razvod, želeo je nju. Ali imao je pet meseci da je ubedi.

Njoj je tenutno to delovaolo kao pametno rešenje. Razvešće se i završiti sa tim.

- Dobro, razvešćemo se. – hladno je ustao i krenuo da uđe u stan.

- Andrea... – videla je da je ljut.

- Moram da idem. – hladno je rekao i uputio se ka svojoj sobi. Izdahnula je.

- Sranje! – rekla je na glas i izdahnula. Ustala je i ušla unutra.