Osamnaest mlađa

17.

Kako su se približavali kući u kojoj su Bonini roditelji živeli, Boni se osećala sve nesigurnijom. Desna noga joj se tresla, a srce joj je lupalo 300 na sat.

- Hej, biće sve okej. – Andrea ju je uhvatio za koleno i stegao ga u znak podrške.

- Ne odvajaj se od mene. – pogledala ga je molevićo.

- Nikad. – slobodnom rukom ju je pomazio po obrazu.

- Hvala ti. – nasmejala mu se. Videla je sigurnost u njemu. Verovala mu je.

Nesigurno je izašla iz auta i uhvatila Andreu za ruku. Njena majka ih je čekala pred vratima.

Bila je ljuta kada je saznala da joj se ćerka udala za potpunog neznanca. Osuđivala je to. Ali, njoj je bitna samo ćerkina sreća. Kada je videla, da njenoj ćerki nije toliko loše, počela je da popušta. Prva je primetila da se njena ćerka zaljubljuje u njega. Primetila je kako priča o njemu. Koliko joj se sviđa njegovo ponašanje prema njoj. I oprosila joj je. Jer ipak, ona je majka, a Boni će zauvek biti njena ćerka.

- Mama! – poletela joj je u zagrljaj i zaplakala. – Nedostajala si mi. – rekla je grleći je.

- I ti meni. – odvojile su se. – Da te vidim. – pogledala ju je još jednom. – Prelepa si. Zete. – pružila je ruku Andrei.

- Gospođo Amanda, kako ste?

- Dobro, Vi? – pogledala ga je strogo.

- Biću dobro, kada rešimo ovo.

Amanda je bila samo pet godina starija od Andree. Ali zbog života koji je živela, ta razlika je delovla mnogo veće.

Njeni roditelji se zbog toga i nisu slagali sa njom. Amanda je želela da ih podrži, ali, setila bi se da je suprug njene ćerke, samo pet godina mlađi od nje.

Želeli su da pruže Boni sve u životu, u onim granicama koliko su njihove finansije dozvoljavale. Upisala je fakultet koji je želela. To im je bilo najvažnije.

Boni nije bila zahtevno dete. Znala je u kakvoj su situaciji. Nije tražila mnogo. I ako je želela da putuje, nikada nije to tražila svojim roditeljima, jer je znala da većinu tih putovanja nisu u stanju da joj priušte. Išla je na one jednodnvene izlete sa školom. Samo toliko.

Trudila se da bude dobar đak. Dobila je stipendiju. Upisala fakultet koji je želela. Bili su ponosni na nju, bar dok se nije udala.

- Gde je tata? - pitala je kada su se smestili u dnevnu sobu.

Bio je to mali dnevni boravak, baš onakav kakog ga se seća. Kamin se nalazio u uglu, a ispred njega su se nalazile dve fotelje. Kao mala je volela da sedi sa dekom tu i priča o svemu.

- Odmara. – Amanda je i dalje gledala sumnjičavo u Andreu.

- Da li zna da smo došli?

- Da.

- Neće izaći, zar ne? – pitala je. Znala je odgovor. Ali nadala se. A nada umire poslednja.

- Pridružiće se kasnije.

Onda je usledila neprijatna tišina. Svako je bio negde u svojim mislima. Andrea je ćutao i posmatrao dom u kome je Boni odrasla. Boni je nervozno cupkala nogom, dok je čekala da se njen otac pojavi. A Amanda? Amanda je želela da kaže puno toga, ali nije znala kako.

Znala je ko je Andrea Wiliams, bar je znala iz priče. Svi su znali ko je on.

- Tata... – Boni je tiho rekla i ustala kada je ugledala svog oca na vratima.

- Boni.. – pogledao ju je strogo. – Radna soba, odmah. – rekao je nepogledavši u Andreu.

Andrea ni na sekundu nije pomislio da će ovo biti lako. Iskreno, nije ga bilo briga šta će ko reći. Brinuo je samo za nju. Nije želeo da ona pati. Razmišljao je o njenim roditeljima. Nisu bili mnogo stariji od njega, a opet, imaju ćerku koja će uskoro završiti fakultet. Na trenutak se zamislio, i palo mu je na pamet kako bi on reagovao da je njegova ćerka uradila tako nešto. Odjednom, razumeo je njene roditelje.

Boni je još jednom izdahnula, pre nego što je ušla u dedinu radnu sobu. Njen otac je sedeo tamo gde je nekada sedeo njen deda.

- Sedi. – hladno je rekao. Klimnula je glavom i poslušala ga.

Onda su ućutali. Neko vreme su samo posmatrali jedno drugo. Oboma se činilo kao večnost.

- Da li je vredno svega? – njen otac je konačno progovorio. – Da li je on vredan cele ove žrtve?

- Da. – rekla je.

- Da li ga voliš?

- Mislim da ga volim. – tiho je rekla.

- A David? – pričala je sa svojim ocem o svemu. Znao je za njena osećanja prema Davidu.

- David je našao devojku čim sam mu okrenula leđa. – zajedljivo je rekla.

- Nisam očekivao ovo od tebe. Nikad nisam mogao da pomislim, da će moja jedinica, da se uda za muškarca koji je vršnjak njenih roditelja. – počeo je svoju priču. – Bio sam u šoku. Bilo je to neprijatno iznenađenje.

- Tata... – krenula je da odgovori, ali ju je prekinuo.

- Pusti me da završim. – presekao je. Odlično je znala, da ne voli kad ga prekidaju. – Podsvesno se nadam da je ovo samo košmar i da ću, kad se probudim, pored sebe imati svoju malu devojčicu. Prebrzo si odrasla. Drugačije sam zamišljao tvoje odrastanje. Rekao sam ti neke stvari koje u trenutku nisam mislio. – zastao je.

- Ja sam i dalje tvoja devojčica. – rekla je.

- Nisi, sad si udata žena. Ali si moja ćerka. Nismo pričali o ovome, da li si sigurna u sve ovo?

- Jesam. Kada mi je predložio brak, bila razočarana, isto kao i ti. Onda sam došla kući i videla tebe kako se boriš, majka je dobila otkaz. Planirala sam da tražim još jedan posao, kada se on pojavio. U početu je trebalo da bude samo brak na papiru, koji bi trajao godinu dana, ali zaljubila sam se. Krivi me, ali volim ga.

- Da li je dobar prema tebi? – želeo je da je podrži, a za to mu je trebao dobar razlog.

- Čuva me kao da sam nešto najvrednije što ima.

- Šta ćete kada istekne ugovor?

- Ne znam. Odlučili smo da nam pružimo šansu. Videćemo kada istekne ugovor.

- Nadam se da ćeš doneti ispravnu odluku. – onda je ustao. – Dođi. – raširio je ruke.

Na tenutak se iznenadila, ali se brzo pribrala i ustala. Licem joj se širio osmeh, dok je prilazila svom ocu u zagrljaj.

- Nisam oduševljen ovim, ali ako te čini srećnim, onda u redu. Samo mi obećaj da nećeš zapostaviti fakultet.

- Ne brini. Hvala ti. – rekla je i još jače ga stegla.

- Hvala tebi. Teška srca priznajem, ali da nije bilo njega, verovatno bih još uvek bio u krevetu. – udaljio se od nje. – Hajde idemo da upoznam zeta. – nasmejao se i zagrlio je još jednom.

I odjednom, imala je osećaj kao da je njenim problemima došao kraj.

----------

I nastavci su konačno stigli. Malo su sklepani, ali se nadam da će vam se svideti.

Čekala sam da završim celu priču i objavim sve odjednom, međutim, usled nekih drugih okolnosti, kraj se ni ne nazire. Ali smo svakako blizu kraja.

Ljubim vas.

Marijola.