Osamnaest mlađa

2.

'I šta sada da radim?' - prošlo joj je kroz glavu. 'Umesto da tražim posao, sedim za šankom u klubu u sred bela dana i razmišljam. Kako da se isčupam iz svega ovoga?' - patila je u sebi.

Čula je pomeranje stolice i okrenula se ka njoj nepoznatom liku. Videla ga je sinoć u klubu. Setila se tih grubih crta lica i očiju koji su je celo veče posmatraju.

- Mesto je zauzeto. - želela je mir i tišinu. Želela je da sama živi svoju bol.

- Ne vidim da neko sedi tu. U bedaku sam. – snuženo je rekao i seo pored nje.

- Ja Vam tu ne mogu pomoći. – okretala je čašu viskija, pokušavajući da ignoriše gospodina koji nije želeo da ode. – Kao što sam rekla zauzeto je, molim Vas da odete.

- Ćutaću, obećavam. Ne želim da sedim negde u mraku.

Popila je na eks tečnost koja se nalazila u čaši i pogledom potražila konobara.

Zatim se okrenula ka muškarcu koji je sedeo pored nje i pogledala  ga je od glave do pete. Na sebi je imao crne pantalone i belu košulju. Crna brada je prekrivala njegove grube crte lica. Imao je taj ubilački pogled koji je predstavljao autoritet. Zaledila sam se.

- Brede, dopuni. - pokazala je prstom na njihove čaše.

Muškarac se na trenutak nasmejao, a onda sažaljivo pogledao u te tužne oči.

- Ne treba da piješ, nećeš moći da odradiš smenu večeras. - Bred je rekao.

- Samo još jedno i donesi gospodinu nešto.

- Nije mi se dešavalo do sad da mi devojka naručuje piće. - nasmejao se i pokazao bele zube.

- Nisam znao da je zaposlenima dozvoljeno alkoholisanje na poslu. – rekao je kada se Bred pomerio od njih.

- I nije. Ali trenutno ne radim. – gledala je ispred sebe. Nije želela da ga opet pogleda. Nije mogla.

- Šta te muči?

- Porodični problemi.

- Želiš da pričaš o tome?

- Ne znam. - Nije želela da ga zamara. A opet, možda bi i bilo lakše da se izjada potpunom strancu koji je verovatno više nikada neće videti.

- Želiš li da popiješ nešto?

- Ne, dosta sam pila za danas. – stidljivo se osmehnula, negledajući u njegovom pravcu.

- Šta se desilo?

- Kao što sam malopre rekla porodični problemi.

- Kako se zoveš? – opet taj osmeh.

- Boni. - okrenula se ka njemu.

- Damnjan. - pružio je ruku koju je prihvatila. - Ne volim osobe koje nešto skrivaju od mene. Ili mi reci ili letiš. - rekao je bez trunke emocija. Na trenutak se ukočila.

- Ne možeš da me otpustiš. - on nije Andrea. Setila se.

- Ali moj prijatelj može. - namignuo je i se skamenila. Samo bi joj još to falilo. Naravno da poznaje gospodina Wiliamsa, prošlo joj je kroz glavu.

- Tata je skoro imao saobraćajnu nesreću i ostao je nepokretan. - počela je. - Njegove terapije su skupe, a mama ne može sama da izdržava porodicu, tako da sam morala da nađem posao. Mama mi je danas saopštila da je dobila otkaz. Tako da postoji šansa da ću morati da radim dva posla.

- Reci mi, da li studiraš nešto? – nije odavao nikakve emocije, a imao ih je previše. Sada je još više želeo da joj pomogne. S druge strane, ona je od njega mogla da očekuje samo hladnoću. Šta sam drugo mogla očekivati od gromade od čoveka.

- Da, menadžment. Sada sam druga godina. – nasmejala se.

- Ja sam završio pravo, ali se ne bavim time. Ovi ljudi na izlazu, izbacivači, oni rade za mene.

- Zašto mi pričaš ovo?

- Onako. Izvini me sad, moram da idem.

Nije mogla ni da zamisli da će joj ovaj dan promeniti život iz korena da će postati nova osoba.

- Gospodine. - vozač je klimnuo glavom i otvorio vrata od auta.

- Halo Kris. Treba da mi se raspitaš o jednoj osobi. Boni, konobarica u klubu. - rekao je muškarcu koji mu se javio na telefon.

- Da gospodine.

- I Kris, hitno je.

- Imaćete sve sutra ujutru.

Sutradan je na stolu imao podatke o njoj. Čitao je sa toliko povećenosti parče papira koje mu je Kris poslao.

Narednih dana joj se smeškao, bio je fin prema njoj i smišljao način kako da joj pomogne. Naravno da su ostali koji su radili tu su primetili to. I savršeno ga je bolelo uvo.

Postao je stalni gost. U klubu bi bio svake večeri. Često ga je viđala u društvu nekih uglednih ljudi.

Onda su joj jednog dana rekli da odem u šefovu kancelariju.
" Gospodin Wiliams je ovde? Kad je došao? Samo mi još fali da dobijem otkaz. Nadam se da neću.
Bože, smiluj se." - pričala je u sebi.

- Tražili ste me. - rekla je kada je ušla. Damnjan je sedeo preko puta nje i gledao je. - Damnjane, šta se dešava?

- Izvoli. - pružio joj je nekakav ugovor.

- Šta je ovo? - pitala ga i pogledala papir. -  Ugovor o zaključenju braka. - pročitala je na glas.

- Raspitao sam se o tebi, tvojoj situaciji kući. Želim da ti pomognem.

- Želiš da se udam za tebe? - bila je u šoku

- Da.

- Odbijam. - ustala je spremna da izađe.

- Boni, pročitaj ugovor. - ustao je i krenuo ka njoj. - Znaš gde me možeš pronaći. - rekao je i izašao.

Pakao, tako je to videla tada. A onda sela na stolicu u njegovoj kancelariji.
Brak, ha?! - tiho je izustila.

Protrljala je mučno koren svog nosa, još jednom bacila pogled na ugovor, a oči su joj se napunile suzama.

Ustala je odsutno i krenula ka vratima. Uzela je svoje stvari i samo otišla.

_________________________

Ovo sam krenula da pišem kada sam imala možda 18 godina.
Ne mogu da kažem da je ovo moja prva knjiga, jer sam prvu krenula da pišem sa 14 godina, ali mogu reći da je ovo prva knjiga koju sam napisala kao "mala", a želim da je podelim sa vama.

Možda nije savršena, nijedna knjiga nije savršena, ali je meni izuzetno draga. Nadam se ćete uživati.

Hvala Sanjakaric koja mi je ukazala na neke greške.
Nadam se da ćeš uživati draga.

- Marijola ❤