Osamnaest mlađa

3.

Došla je kući besna. Ali tamo je situacija bila još gora.
Majka je plakala, a otac spavao. Nakljukan lekovima. Nije mogao na terapiju. Ponestalo im je novca.

Izašla je i krenula u nepoznatom pravcu. Spuštene glave, hodala je ulicom i razmišljala šta dalje da radi.
Vreme je prolazilo, tako da nije ni primetila da je odavno pao mrak.

S druge strane, on je čekao njen odgovor. Nekako se nadao da će prihvatiti.
Sedeo je za klavirom i svirao jedno od Mocartovih dela.
Nadao se.

Zagledao se u zlatnu tečnost koja se nalazila u čaši, a sećanja su počela da naviru.

Narednih dana je bilo isto. Majka je plakala, otac spavao. Propadali su, bila je sigurna u to.

Pored svega, mučilo ju je još nešto. Činjenica da nikakav Damnjan nije postojao. Mučilo ju je pitanje ko je on?

Po ko zna koji put, ispred kluba je nabacila hladan izraz lica i ušla. Ali oči su je odavale.

Pristaće. Mora da ih spasi.

- Pristajem, pod jednim uslovom. - uletela je u Damnjanovu kancelariju. Podigao je glavu sa papira i pogledao je svojim tamno plavim očima. Kut usana mu se izvio u poluosmeh.

- Na šta tačno pristaješ? - hladno je rekao.

- Na tvoju ponudu.

- Zašto misliš da ona idalje važi?

- Zato što si pre nedelju dana toliko želeo da mi pomogneš da si mi izneo tu prljavu ponudu. - besnela je.

- Brak nije prljava ponuda. Nisam ti rekao da se kurvaš. Bili bismo u braku samo na papiru, ali ti si odbila.

- Nek ti bude. - krenula je da izađem, osramoćena. Odbio ju je. Njena jedina nada.

Molila se da se predomisli.

- Da čujem uslov. - rekao je kada je stigla do vrata. Okrenula se ka njemu i pogledala ga, a on? Pa on je već išao ka njoj.

- Gotovo je sad.

- Boni... - zarežao je. Bože kako je zgodan, na trenutak joj je prošlo kroz glavu.

- Žalim da moj otac prohoda i da majka nađe posao. Pristajem na sve. - rasplakaće se.

- Ne brini, srediću to. Vidimo se za par dana. I Bon, o ovome nikome ni reči.

- Naravno, ali imam uslov.

- Nisam ni mislio da ga nemaš. - rekao je sarkastično.

- Želim da znam za koga se udajem.

- Andrea Williams. Vlasnik ovog kluba i tvoj budući muž. - rekao je i po drugi put napustio kancelariju.

Sranje. Ne zna koliko dugo je nemo gledala ka zatvorenim vratima. Po drugi put je ostala bez teksta. Po drugi put nije znala šta da radi.

I tako, za nedelju dana, postala je gospođa Wiliams, koja je preko noći dobila sve. Novac, putovanja, ali je izgubila one vredne stvari. Porodicu i ljubav.

- Kako to misliš udala si se?! - otac je bio besan.

- Ovo radim da bi nam svima bilo bolje. Andrea kaže da ćeš prohodati, majka će naći posao.... - pljas. Dobila je šamarčinu koju nikada neće zaboraviti.

- Napravila si kurvu od sebe! Šta će svet reći?!

- Misliće da sam se udala iz ljubavi. - polako Boni, nema plakanja.

- U takvom svetu nema ljubavi! - bio je besan. Ustala je i krenula da izađe iz sobe1.

- Izvini, ali mora ovako. - pustila je da jedna suza sklizne niz njeno lice i krenula ka svojoj sobi da se spakuje. Seli se.

Dok je napuštala svoj dom, jedino što joj je prošlo kroz glavu bili su razočarani pogledi njenih roditelja. Neće ovo preživeti.

Boni, ovo je ja mislim sto pedeseta poruka koju sam ti ostavila u poslednjih nedelju dan. Gde si? Zašto se ne javljaš? Molim te, nazovi me. Svi se brinemo. David je poludeo! Tvoji roditelji kažu da si van zemlje. Bon, šta se dešava. - slušala je poruku po ko zna koji put i nije znala šta da joj odgovori, otišla je bez pozdrava. Samo je nestala.

- O čemu razmišljaš? - trgao ju je Andreov glas.

Pogledala ga je i pustila mu glasovnu poruku.

- Reci joj da ćeš joj objasniti sve za par dana. - klimnula je glavom.

- Razmišljam o ovom paklu ovde. - hladno je rekla.

Nalazili se u Hjustonu, trenutno. Sutra putuju negde, opet. Ovo im je treći grad za nedelju dana.

I ako su bili u braku samo na papiru, on je brinuo za nju. Ni sam ne zna zašto, ali očajno je želeo da joj pomogne.
Valjda zato što ju je podsećao na nju.

- Sama si ga birala. -rekao je i udahnuo je duboko. - Boni, dođi. Sedi. - poslušala ga je i sela. - Šta te muči?

- Sve ovo. Nisam zamišljala ovo ovako. Mislila sam da ću nastaviti sa fakultetom, da ću viđati roditelje, prijatelje, a ne ovako. Zatvorena sam u četiri zida, sa tobom.

- Šta meni fali? Lep sam, zgodan sam. Siguran sam da možemo pronaći neku zanimaciju. -nasmejao se. Bože taj osmeh, pomislila je.

- Andre nije smešno, osećam se kao u zatvoru.

-  Boni, šalim se. Vraćamo se uskoro. Nazovi svoje prijatelje i reci kako si otišla na neki kurs za posao. Ne znam, izmisli nešto, ali oni ne smeju saznati za ovaj brak. - ustao je, poljubio je u čelo i izašao iz sobe.