Sudar svetova (ZAVRŠENA)

Poglavlje 21

"Hoćeš li mi napokon reći čemu dugujem ovaj susret?" Upitao je Nikša, dok su sedili u bašti jednog od kafića na Vračaru.

"Moramo da porazgovaramo." Odgovorila je.

"Viki, to sam shvatio i iz poruka. Zanima me o čemu."

"Želim da me ostaviš na miru." Rekla je. "Želim da nestaneš iz mog života. Želim normalan život, Nikša."

"Ja nisam u tvom životu, zar ne?"

"Nisam glupa, Nikša..."

"Nisam to ni rekao."

"Nemoj me prekidati." Opomenula ga je. "Vratio si se kao avet u moj život nakon 10 godina, iako imam osećaj da nikad iz njega nisi ni izašao. Meni treba novi početak. Novi početak daleko od prošlosti. A ti me redovno podsećaš na sve što se desilo."

"Neke stvari ne možemo da zaboravimo ni ti, ni ja..."

"Ja i ne želim da zaboravim neke stvari. Ne kajem se za bilo šta što se desilo pre skoro 10 godina."

"Šta je onda problem, Viktorija? Zašto sad ne želiš da pokušamo ponovo?"

"Jer bi bilo isto kao i pre. Ogovaranja, upiranje prstom..."

"Ma briga me za to. Ti ljudi nemaju preča posla nego da razmišljaju o nama. Pa kad to toliko vole, nek izvole. Jebe mi se."

Viktorija se morala nasmiješiti.

"Isti kao i uvijek." Prokomentarisala je. "Briga te za druge, šta će ko da kaže."

"Pa briga me. Važni smo mi, a ne neka baba koja nema preča posla osim da ogovara druge." Uzeo ju je za ruku. "Možemo sve da ispravimo. Možemo da krenemo ispočetka..."

"Ne možemo, Nikša. U svoj toj priči, ja sam najviše povredila svoju porodicu. Majku, oca. Ne želim da opet povredim druge ljude." Prekinula ga je i izvukla je svoju šaku iz njegove. "Mi nikad ne bi mogli da budemo normalan par. Tu je razlika u godinama, tu je ta jebena prošlost, ta mrtva žena i to mrtvo dete, koje je ubila Slavka. Ne možemo da gradimo sreću na tuđoj nesreći, Nikša."

"I šta? Želiš da se više nikad ne sretnemo? Znaš da je to prosto nemoguće?"

"Znam, Nikša. Nikoleta je moja najbolja drugarica. Neminovno je da ćemo se sretati. Ali ne želim da više budeš u mom životu. Hoću da nastavim svoj život bez tebe u njemu. Hoću da imam normalan život, porodicu, decu. A to ništa neću moći imati, ako si ti tu. Ako si u blizini."

Nikša je klimnuo glavom.

"Želiš da kad se sretnemo budemo samo dva poznanika koji će razmeniti pozdrave iz pristojnosti?"

"Upravo."

"Želiš da nestanem iz tvog života?"

"Da." Odgovorila je.

Klimnuo je.

"Dobro. Kako želiš. Nemam nikakav problem sa tim." Odgovorio je.

"Stvarno nemaš nikakav problem? A ono da nikad nećeš odustati? Da ću na kraju biti tvoja bez obzira koliko je cena?"

"Vidi, Viktorija, ja jesam čovek koji uvijek dobije sve što želi, ali isto tako sam čovek koji zna kad da se povuče. Koji zna kad je izgubio. Ovog puta sam izgubio. Nisam manijak, pa da nastavim da te proganjam." Odgovorio je i zavalio se u stolicu.

"Čudan si..."

"Nema šta da budem čudan. Odrasli smo ljudi, Viktorija. Želiš da svako ide od nas svojim putem? Ok, ići ćemo. Ja svojim, ti svojim. Možda se ti putevi nekad ukrste, ko zna? Radimo slične poslove. Ja sam izgubio. Vreme je da prihvatim poraz."