Bijatlonka (Završena)

TRINAESTO POGLAVLJE

Boris...
Gledajući je kako sa puno žara priča o centru, napalim se kao majmun. Ne mogu da skočim na nju zbog Jelene pa odlučim da izađem, pozovem majku i advokata da urade ugovor. Kada to završim, zovem Martaća, jer za ono što planiram, treba mi prazna kancelarija, bez mogućnosti da bilo ko kuca na vrata. Kada mi potvrdi da će tek sutra u hotel, kažem mu da nas troje radimo u njegovoj kancelariji i da zamoli osoblje da nas ne uznemirava.
Kad sve sredim, u glavi pravim scenariji kako Jelenu da eliminišem, i baš na vratima je zateknem u odlasku. Na njen tužan, pun nade pogled odgovorim oštrim i kažem joj da sutra u podne imamo sledeći sastanak.
Kada je ispratim, u dva koraka pređem kancelariju i Katarinu, koja se tada okrene, poljubim žestoko. Rečima ništa ne postižem i počinje da me nervira njena hladnokrvnost i večito okretanje teme.
Čim nam se usne spoje, proradi ona poznata hemija. Telo dobija onu slatku napetost iščekivanja spajanja, u ušima bubnji pritisak dok mi se koža ježi i teško i bolno ponosi odeću.
Ona se zadiše i kroz slojeve odeće grebu me vrhovi njenih ukrućenih bradavica. Želja titra u vazduhu i obuzima nas sve više.
Ne čeka ni momenat više nego me povuče ka vratima toaleta. Nisam egzibicionista, ali prihvatam. Međutim, ulaskom kroz vrata nađemo se u uskom hodniku koji sa svake strane ima nekoliko vrata. Na dnu tog hodnika otvori poslednja vrata i nađemo se u njenoj sobi. Ogroman krevet dominira prostorijom i to je sasvim dovoljno.

***
Budim se, odmoran kao da sam spavao danima. Njeno vrelo telo je isprepletano sa mojim. Sat pokazuje  nešto malo više od ponoći. Samo je čvršće zagrlim i privučem sebi. Posle nekoliko minuta osetim potrebu za toaletom. Polako se pomeram da je ne probudim kada sanjivo izgovori: „Ne idi, treba da pričamo.”
Nasmešim se i ustajući odgovorim: „Nigde ja ne idem, a što se razgovora tiče, već smo se sve dogovorili.” Odjednom je budna, u polusedećem položaju i osećam njen pogled na svojim leđima.
„Kada?” Sanjiva i zbunjena pita.
„Naša tela govore ono što mi ne možemo da prevalimo preko usta. Tako da su se već sve dogovorila i svašta ispričala.”
Zasmeje se, baci jastuk u pravcu mog glasa jer me u mraku ne vidi. Upalim svetlo i nestanem u kupatilu.
Kada se vratim i dalje je u istom položaju, samo je upalila noćno svetlo pa se lakše krećem kroz sobu. Pokupim jastuk i vratim se u krevet. Privučem je sebi, nežno poljubim pa pitam: „Ima li još nešto što mi nisi rekla?” Osetim kako joj se usne razvlače u osmeh ispod mojih. Produbimo poljubac, pa odmorni uđemo u novu rundu razgovora.

***
Osećam podizanje posteljine i svatim da ustaje. Izgovorim njenu rečenicu od noćas: „Ne idi, treba da pričamo.” Zasmeje se, otkrije me načisto. U hotelu je toplo, ali ništa gore od izlaska iz toplog kreveta. „Dosta priče, nećemo samo pričati, treba nešto i da se radi.”
Zasmejem se i ja, vidno je dobro raspoložena i to mi prija. Protegnem se dok čekam da završi u kupatilu i iznenadim se kada vidim da je tek sedam ujutru. Kada smo prestali da "pričamo", bilo je malo pre pet. Osećam se odmorni, zadovoljno i ispunjeno. Dok čekam svoj red za kupatilo, zategnem krevet, obučem se i pogledam kroz prozor.
„Pravo vreme za zimske radosti.” Zagrli me s leđa, dok uzimam njene šake i preplićem prste sa svojima.
„Idemo?” Pitam je.
„Idemo.” Odgovara. „Ako obećaš da me nećeš pokupiti i polomiti.”
Okrenem se i poljubim je. Prvi put da imam devojku koja ne spava do kasno, kojoj nije važna šminka, garderoba, već je privlači adrenalin, sneg, sport.
Ostavim je da uzme šta joj treba i odem do sobe po opremu. Jedva se snađem u lavirintu. Za pola sata smo na putu ka našim centrima. Njenom za biatlon, a mom za adrenalinske sportove. Dogovorimo se oko rute. Ona mi pokaže kuda trči i ja izbegavam taj deo. Promrzli i gladni nađemo se u dogovoreno vreme i krenemo nazad.
U toku vožnje pričamo kako će se u stvari uklopiti naše dve zamisli i da bolja kombinacija nije mogla da bude. Jedini hotel u blizini je njihov, ali nema tolike kapacitete, tako da će onaj koji ja napravim biti taman dovoljan da ljubitelji biatlona ne moraju da prelaze dodatne kilometre do centra.
Sneg pojačava i čestitam sebi što sam dovoljno iskusan za izbor pneumatika jer Kia ide kao grtalica, bez trunke proklizavanja. Da sam sam, do sada bih nekoliko puta povukao ručnu da osetim čari zimske vožnje. Ali sa njom u autu, vozim penzionerski.
Na nekih dva tri kilometra od hotela primetim vozilo koje je sletelo sa puta. Brzo se zaustavim, sklonivši se sa puta da ne ometam saobraćaj. Izađemo da vidimo da li im treba pomoć. Ne deluje da je vozilo oštećeno.
„Da li ste dobro?” Kucnem na prozor, videvši da vozač verovatno pokušava da uhvati domet. Kada se okrene i pogleda, zažalim što sam stao.
„Pobogu Savo, šta ti radiš ovde?” Katarina je takođe iznervirana.
„Izvini, nisam planirao da se zabodem u ovaj sneg. Pošao sam da te iznenadim za rođendan, ali izgleda da mi je iznenađenje propalo.” Kiselo odgovori.
„Kada ti je rođendan?” Pogledam je, upitno i iz mog pogleda pročita i ne izgovoreno pitanje Zašto ja to ne znam?
„Danas, zar nismo slavili celu noć?!” Namigne, blago izvije usne u osmeh.
„Katarina, ti si sa njim pijanim sela u auto, a on bio na rođendanskoj žurci i ne seća se. Mogli ste negde sleteti, mogla si se povrediti.” Kaže Sava a meni pukne film po prvi put od kad sam ovde. Sve mi diraj, ali moje vozačke sposobnosti nemoj.
„Mogli smo, ali nismo. A znam nekoga ko jeste i uz to pokušava da se pravi pametan i brižan. Pa druže, kad si tako pametan, ti se izvadi iz tog smeta i svrati kasnije na tortu. Mi imamo važan sastanak. Stvarno nam je drago što te vidimo, ali moramo da krenemo.” Čujem Katarinin prigušeni smeh dok se penje i seda u džip, a vidim Savine neboplave oči koje se proširuju u besu. Ni godine pokeraškog staža ne mogu da zamaskiraju njegov prezir koji oseća prema meni.
Rođeni, stani u red. Treba prvo da se izređa ono pola moje familije koja je očekivala da se okoristi Đorđevom smrću, pa ih sve ja "izradio", iako sam pravni naslednik. Pa tek onda ti. Samo, bez Đođeve imovine bih mogao, ali bez nje ne mogu.
Iznenadi me a i uplaši sopstveno priznanje sebi da sam pao na nju. Ali dok palim džip, pogledam je i vidim njen iskren osmeh, priznam to sebi i potvrdim.
Ova devojka će biti moja do kraja života.
Krenem malo žustrije, očekujući da Kia malo zapleše, ali to se ne desi. Držim pravac, skoncentrisani na vožnju dok u glavi tražim način kako adekvatno da joj čestitam rođendan i šta da joj kupim. Moraću da tražim pomoć prijatelja.
U razmišljanju stignemo pred hotel, a tamo još jedno iznenađenje. Auto mog rođaka parkiran ispred.
„Imaš li još nešto dogovoreno za danas osim sastanka sa Jelenom?”
„Ne, što pitaš?”
„Ovde ima mnogo ljudi koje ne bih danas da gledam, da li si za da odemo negde?” Ne razmišlja mnogo, potvrdno klimne glavom.„Vozim te kući po stvari, javi se ujaku da si sa mnom i da se vraćamo u ponedeljak.”
„Dobroo, a gde idemo?” Gleda me očekujući odgovor.
„Rođendansko iznenađenje.“ Kratko kažem dok polako krećem u pravcu u kom mi pokazuje rukom.
Dok je čekam da se spakuje, pozovem majku, zamolim je da kontaktira Sreju i Anku, kažem joj da je Katarini rođendan, da je ona ta i da se pobrine da sve tamo bude spremno, pa i poklon za rođendan.
Ona se oduševi, počne da cici, ali je prekinem, jer vidim Katarinu da zaključava vrata. Izađem, uzmem njenu torbu, ubacim u bunker. Njoj otvorim vrata, smestim je.
Ne znam tačno šta radim, ali znam da to želim. A ni ona nije naterana. Znači, idemo. Stisnem gas i krenemo.