Bijatlonka (Završena)

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Pet godina kasnije

Katarina...

Ništa u životu nije jednostavno. Sastoji se od radosti i sreće. U jednom danu se mogu smenjivati. Znam iz iskustva. Onaj dan kada sam ispunila normu za Olipijadu, pa zatim prodana Savi sam to shvatila, a dan kada sam se vratila u vrh biatlona ponovila se ista stvar. Posle velike sreće dolazi tuga. Da li onda treba da se plašimo da budemo srećni ili je to pak samo moja sudbina? Možda drugi ljudi nemaju takav ritam?

Ali ovaj put je drugačije. Posle prve velike radosti, bol koji je usledio nisam imala sa kim da podelim. A sada iza mene stoje dve stene, moj ujak i moj Boris, koji ne daju ni senka da na mene padne.

Otac je tragično nastradao, Sava je sav izlomljen, preživeo je ali ga čeka dug oporavak. Marija je kod nas u Sjenici. Konačno je prešla bratov prag i pomirila se sa prošlošću. Ono što je u mladosti ostavila, a da to niko od nas nije znao jer je ujak bio mali a ja o njenom životu pre Austrije ništa nisam ni znala, sačekalo ju je. Tačnije onaj fini gospodin koji je pokušavao da spoji naše imperije i uzme me za snajku je u stvari mladalačka ljubav moje majke. Posle toliko godina su se sreli i nastavili tamo gde su stali. 

Ujak je i dalje sam, ali to je njegov izbor. Srećan je, valjda zato što će Martaći nastaviti da žive na ovim prostorima. Pre venčanja sa Borisom promenila sam svoje prezime. Sada sam Katarina Martać Simanić prva srpska biatlonka koja je tri sezone za redom bila osvajačica kristalnog globusa u biatlonu i u istoriju srpskog sporta upisana kao prva osvajačica medalje na zimskim olimpijskim igrama. Ali najveće blago koje imam je moj muž, čovek koji je zadnjih šest godina svoj život, svoju karijeru i sve što ima posvetio meni. Nesebično me je bodrio i vodio ka ispunjenju mojih snova.

Mislim da mu je posebno naporno bilo u godini mog povratka. U poslednjoj trci te sezone sam imala nezgodu. Ne na stazi, već sam od napora i naprezanja izgubila trudnoću za koju nisam ni znala da postoji. Onda je usledilo strogo mirovanje, baš u periodu kada je naš Biatlon centar zahtevao najviše rada i zalaganja. Taman kada sam se oporavila počele su pripreme za sledeću sezonu i tako u krug.

Napokon krug se okrenuo, osvojila sam sve što se osvojiti može i sada svakog dana iščekujem glavnu nagradu, ono malo zrno koje je mesecima raslo ispod mog srca, polako se sprema da ugleda svetlost dana i započne svoj ovozemaljski život. Svi su mobilisani i jedva čekaju princa ili princezu. Sjenica se u zadnjih sedam dana brojčano uvećala, bar sto ljudi je tu i čeka, a ovo moje zrno kao da zna svima tera inat i ne izlazi namerno.

Boris...

"Vreme je", čujem Katarinu kroz lagan san, jer zadnjih deset dana spavam na jedno oko. Termin za porođaj je prošao pre devet dana i svaki njen pokret mi deluje kao da počinje.

Skočim, upalim svetlo i pitam se zašto trudnice uvek bolove dobiju u sred noći? Uvežbano vadim pripremljenu torbu, jer smo lažnih porođajnih bolova imali već nekoliko. Međutim ovaj put je stvarno, vidim mokar trag koji prati Katarinu na putu do kupatila i počnem da paničim. Sredi se ismestim je u auto. Polako vozim, ali razbijen put prepun rupa joj ne pomaže, svaki udarac izazove novi jauk. 

Kad stignemo u bolnicu, sve je rutina. Spremno je dočekaju i jedino što mi ostaje je da čekam. Dok koračam oronulim hodnikom ispred porodilišta stisnem čuvenu jedinicu na brzom biranju i posle nepunih desetak minuta čujem razne RS-ove i VTS-ove kako uz škripu kočnica i urlanje iz auspuha staju na bolnički parking.

Posle dva sata, tačnije u 5:05 u mom naručju je smotuljak malo veći od vekne hleba za koji kažu da je moja kćerka. Dere se kao trkački automobil bez auspuha i već crveno lice postaje još crvenije. Medicinska sestra kroz osmeh govori da je to normalno i da su i mama i beba odlično. Vraćam joj zamotuljak jer ona sigurno zna šta treba da radi, jer ja prvi put u životu ne znam.

Društvo me odvlači da slavimo, ali ne mrdam nigde pre nego što se uverim da je moj svet dobro. Na kratko me puste da je vidim. Po prvi put je vidim izmučenu i umornu, ali osmeh koji joj krasi lice mi govori da je sve u redu i da je moja majka bar ovaj put bila u pravu kada je rekla da se sve te muke zaborave, čim se dete vidi. Poljubim je i krećem ka mojoj velikoj porodici, mon Mrgud timu, da dolazak ovog blaga proslavimo kako valja.

...

Tri dana posle

Boris...

Boli me glava i tri metra oko nje. Neko pokušava da me probudi, a ja oči ne mogu da otvorim.

"Da me tvoja majka nije izvela iz bolnice, verovatno bi nam dete tamo proslavilo punoletstvo", čujem Katarinin glas i istog sekunda se podignem u sedeći položaj. 

"Koji je danas dan?", zbunjeno pitam.

"Utorak", kroz osmeh odgovara. Ako sam postao otac u subotu pred zoru, gde su nestali cela subota, nedelja i ponedeljak? Zašto se smeška kada sam zaslužio da urla na mene? Ladno sam se toliko otkinuo da rođenu ženu i dete nisam izveo iz bolnice.

"Katarina...", ne dozvoli mi da nastavim, već me poljubi i uvuče se u krevet pored mene.

"Svih ovih godina si bio pod pritiskom, moralo je negde da popusti. Opusti se dok milicija ne dođe po tebe." I dalje se smeje.

"Milicija? Bože jesam li ubio nekoga?" Imam prekid filma.

"Samo sebe. Kada vas je milicija zaustavila i otvorila tvoja vrata, toliko si bio pijan da si ispao iz kola. Ne brini Mili je vozio i bio je potpuno trezan. Terete te samo za remećenje javnog reda i mira, jer si bio nemoguć. Ali ništa što par hiljada evra neće moći da srede." Pogledam je malo bolje i vidim da sija. Lepša je nego ikada, srećna i zadovoljna. Šteta što je zaglavila do kraja mog života sa ovim magarcem koji je voli više od života.

***KRAJ***