Bijatlonka (Završena)

DRUGO POGLAVLJE

Katarina...
Šest meseci posle

„Idem na put, spakuj mi torbu. Večeras krećem", reče Sava, okrete se i ode.
Od one noći kada se završio moj život, živim kao zombi. Živi mrtvac. Pretrnula sam, idem dan po dan. Najteže mi je bilo kada sam napustila biatlon. Ni udaja, ni muž kreten, ni rastanak sa roditeljima koji nisu ni prstom mrdnuli da me spasu, ništa mi nije palo tako teško kao njegove reči 'neće moja žena trčati po snegu i pucati okolo, ti si da kuvaš i pereš'.

Sva sreća što mu se nisam dopala. Pomirila sam se sa sudbinom, jer ja sam stvar, prodata. Prve bračne noći, kada me je skinuo, onako pijan, gadljivo me je pogledao.

„Kakvo si ti žensko? Ni dupeta, ni sisa! Sva žgoljava, nikakva. Ned'o Bog da te pustim na ulicu, pa za tren bi se iza tebe stvorila kučnica i čekala da otpadne sveža koska!", okrenuo se a meni je pogled pao na njegovu mlitavu muškost.

„Džabe gledaš, vidiš da na tebe ne može ni da se digne!", zalupio je vrata za sobom i više nikada nije pogledao u mene kao ženu. Tretira me kao kućnu pomoćnicu. 

Nastavim da pakujem njegove stvari i tek tada primetim da fleka od pudera još stoji na njegovoj košulji. Sva sreća što je ovaj 'zlatni kavez' u sred Borče opremljen svim mogućim i nemogućim aparatima. Strčim stepenicama u prizemlje gde komšija Mića drži prodavnicu. Kupiću nešto za uklanjanje fleka.

Kada nađem šta mi treba i dođem do kase. „Mala, pravim unuci punoletstvo, zatvoriću ranije. Da li bi mogla da primiš sir i staviš ga u frižider?", zna da ću biti sama, da ne izlazim na ulicu i da ću biti kući.

„Mogu, naravno", ionako ću se dosađivati.

Vratim se u kuću sa Venišom i sredim fleke za tili čas. Ne čude me fleke, znam da jebe sve što hoda na dve noge. Plava kosa, plave oči, atletsko telo. Uopšte nije loš, sve dok ne progovori. Onda krene salva uvreda i pogrdnih imena. Posebno je grozan kada na kocki izgubi više nego što je planirao. Samo se nadam da mene neće založiti, kao što je to uradio moj otac.

Baš kada sam spakovala sve stvari i postavila hranu na sto, čujem vrata od garaže.
„Daj da jedem." Pogledam ga a na košulji nova fleka, od crvenog ruža.

„Sve je postavljeno, idem da ti donesem novu košulju." Samo se cinično nasmeja.

Nisam ni do stepenica stigl kada se začula buka. „Opet vruća hrana, glupačo glupa, hoćeš da mi bridi jezik!" Naravno buka njegovog glasa nije mogla da nadjača buku metalne šerpe u bliskom susretu sa pločicama.

Navikla sam na njegove ispade, ali sreća u nesreći je da nikada ruku nije podigao na mene.

Kada se vratim, istrže košulju iz mojih ruku. Obuče se, izvadi novčanik i iz njega izvuče pozamašnu količinu novca i baci na sto. „Da ti se nađe, neću se vratiti desetak dana", uze ključeve i ode.

Lepo sam rekla 'zlatni kavez'. Bogato su me prodali, sve imam osim onog najvažnijeg: muža i slobodu. Moju tužbalicu nad sopstvenim životu prekine zvono. Pomislim da je možda nešto zaboravio požurim da slučajno ne čeka.
„Dobro veče, Mića mi je rekao da ove ostavim sir", deklamuje prosedi čovek.
„Da, evo momenat, samo da uzmem ključeve od radnje", srce mi zadrhta od samog pogleda na njega.

Dok idem po ključeve, mozak mi radi u turbo modu. Odakle mi je poznat ovaj čovek i zašto ovako reagujem na njega? Otresem glavom i uzmem ključeve. Izađem napolje.
„Marija?", čovek me zbuni.
„Katarina se zovem." Čovek se uhvati rukom za srce i zatetura. „Da li Vam je dobro?", uplašim se.
„Dobro sam, kćeri moja lepa", sada mi ništa nije jasno.
„Vi ste mene pomešali sa nekim", zbunjeno mu kažem.
„Nisam, kćeri, nisam. Ti si Katarina Petrović od majke Marije i oca Branka? Živela si u Austriji do pre šest meseci?"
„Daaaa", ovaj čovek me poznaje, a i meni je poznat, ali ne mogu da se setim odakle, „a odakle se znamo?"

„Nikada se nismo sreli, ali smo se prepoznali. Ja sam Dragutin Martać, mlađi brat tvoje majke i dobro je da sam te našao. Sam Bog je pokvario auto mom vozaču i naterao me da iz Sjenice dođem pravo na tvoja vrata."

Suze mi nekontrolisano teku niz lice dok me ujak privlači u zagrljaj. „Ššš, sada će sve biti u redu. Ispraviću sve greške i vratiti ti osmeh na lice."

Posle ko zna koliko vremena, izvlačim se iz njegovog zagrljaja. „Hajde da smestimo sir, pa ćemo u kuću." Napokon ću saznati što majka nikada nije pričala o svjoj porodici.
„Da li ti je muž tu?", namršteno pita.
„Nije, otišao je u Beč."
„Šteta..."
Unesemo Mići sir i uđemo u kuću. Večeramo, skuvam kafu i sednemo. Svo vreme me gleda sa npuno ljubavi, suznih očiju. Ne mogu više da čekam pa počnem: „Karte na sto. Pošto sam nadrljala, hoću da znam sve".
„Nema tu mnogo šta da se priča. Tvoju majku je tvoj otac dobio na kocki isto kao i tebe tvoj muž", zastane, a meni vilica padne do poda od iznenađenja.
„Zašto nisi sprečio?" Ako se desi da mi se muž predomisli i poželi decu, ja to nikada neću dozvoliti njima da se desi. Bolje da nas sve pobiju nego da dočekaju duboku starost a da ne osete šta je ljubav.
„Nisam mogao, imao sam deset godina, nisam ni znao šta se dešava. Kada sam odrastao, ona nije htela da razgovara ni sa kim iz porodice Martać", tužno kaže.
„Znači zato ja nikada nisam upoznala maminu familiju. Bila je ljuta i to s' pravom", tiho kažem.
„Tako je, ali Bogu hvala, sada si upoznala mene. Katarina, moraš pozvati roditelje. Trebaju nam informacije koliki je dug. Ja ću ga platiti i ako hoćeš vrati se roditeljima, a ako nećeš dođi kod mene." Dvoumim se, ne gde bih otišla već da li da uopšte preduzimam išta. Šta ako je dug toliki da nema od čega da ga plati? On je samo preprodavac sira. Šta ako se ponadam da ću se spasti, pa zauvek ostanem ovde? Možda sve bude gore nego što jeste. Ali nada umire poslednja. Briga me i ako ne uspe, bar ću znati da se neko za mene borio. Nije poraz ako pošteno izgubiš, već je poraz ako imaš šansu a ne pokušaš.
„Mogu da ti dam očev, Brankov broj, pošto ne zaslužuje da se zove ocem. Njima se ne vraćam. Prodali me jednom, prodaće me opet. Makar spavala u parku na klupi, ne vraćam se".
„Onda smo se dogovorili, ideš sa mnom u Sjenicu".
„Ne bih da smetam", tužno kažem.
„Srećo ujkina, nemaš kome da smetaš. Ja živim sam, kao panj. Ništa ti nedostajati neće!"
„Onda dobro, ali ne sada, već kada se završi ova farsa od braka. A kako ćeš ti da platiš otkup?", tiho pitam a on počne da se smeje.
„Srećo ujkina, pola Sjenice je naše, imamo fabriku sira, klanicu, apartmane i svašta još. Ne brini, to je sitnica", ne verujem. „Daj mi Brankov broj."
Izdiktiram broj, odem da spremim sobu. Iznenadim se, kada na ogledalu vidim sopstveni osmeh. Posle one kobne noći ja se smejem. A onda navale suze, suze olakšanja. Smejem se i plačem u isto vreme. Prihvatila bih i da muzem krave i pravim sir, čistim balegu, bilo šta samo da izađem iz'zlatnog kaveza', da ponovo budem slobodna.
Kada se vratim u dnevnu sobu, ujak još telefonira. Daje nekome instrukcije da pokrene brakorazvodnu parnicu, a zatim da prebaci novac.

***

Nikada nisam saznala koliki je novac u pitanju, samo znam da je ujak platio duplo za sporazumni razvod braka.Za mesec dana bila sam razvedena žena. Bivšeg muža videla sam dva puta po petnaest minuta, nije pravio probleme. Njemu sam bila samo dobar posao, koji je fino unovčio.
Smejala sam se, osmeh mi je blistao i bivao sve veći i veći sa svakim novim kilometrom ka Sjenici.